Recenzija dela, Nenad Mitrović
“Polje Meduza” je naziv domaćeg krimi triler romana, prvog takvog dela koje sam čitao posle dužeg perioda i gotovo totalnog okretanja ka fantastičnoj i horor prozi. Moguće da je zato i bio tako prijatno iskustvo, promena i iznenađenje, a u čemu sam to tačno uživao pokušaću da objasnim u tekstu niže.
Dakle, Polje meduza – zanimljiv naziv koji odmah u glavi stvara ponešto uznemirujuće i jezovite slike. Mislim, ko bi voleo da se nađe u moru prepunom meduza? Autor je poznati srpski pisac, prevodilac i novinar, a po struci diplomirani filolog – Oto Oltvanji – koji je vremenom izgradio zavidnu i hvale vrednu književnu karijeru. Ovom Subotičaninu poreklom, koji danas živi i radi u prestonici, ovo je četvrti roman po redu, i onaj s kojim trenutno ostvaruje velike uspehe, kako na domaćem tržištu tako.i na stranom.
Elem, Polje meduza je izašao 2023. godine i već je preveden na francuski jezik gde se bori za prestižne književne nagrade iz žanra trilera, što je fantastičan uspeh i podstrek za nova ostvarenja. Na ovom mestu je vredno pomenuti jednu zanimljivu činjenicu, da je Oto svoj roman prvenac, krimić za tinejdžere, objavio sa nestvarnih 18 godina 
i kao svojevrsni srpski književni vunderkind ozbiljno zakoračio u svet žanrovske proze.
Pre Polja meduza čitao sam Otov roman “Iver” i on je na mene takođe ostavio (veoma) povoljan utisak kao jedna nepretenciozna pa ipak vešto napisana krimi priča, iako je najnovije delo ipak impresivnije i kvalitetnije na nekoliko polja. Šta još reći za Ota? Od početka devedesetih Oltvanji je objavio pedesetak pripovedaka u časopisima i antologijama i dobitnik je nagrade Stanislav Lem za fantastiku u književnosti, kao i dobitnik nagrade “Lazar Komarčić” za priču i prevod. Malo li je?
No, da se vratimo romanu Polje meduza. Po žanru, to je ono što bi sam Oto rekao da je “čist krimić”, a mnogo čitaoci bi ga svrstali u old school kriminalistički roman. Ja bih etikete proširio i na triler i porodičnu dramu jer je to suština radnje, dakle ovo nije jedan od onih priča sa pucačinama i jurnjavama automobila, mada ima i par takvih scena. Ipak, naglasak je na ljudskim odnosima, psihi pojedinaca i stanju društva što pokazuje da je Oltvanjijev raspon motiva koje majstorski obrađuje ipak širi i da se ovaj roman sasvim približava glavnotokovskoj književnosti koja prečesto za sebe zauzima neko više mesto na lestvici pukim izostavljanjem žanrovskih tropa a bez potrebne dubine i pravog kvaliteta. Hoću reći, i na ovom mestu moramo se podsetiti da su žanrovske odrednice veštački konstrukti i da često prave veću štetu nego što nude bilo kakvu korist (naročito za autore). Zato ovaj roman moramo posmatrati šire i dati mu pravi značaj, a to je da je u pitanju jedno verno ogledalo savremeno života koje krimi elemente koristi tek onoliko koliko je potrebno da nam isporuči jednu koncentrat književnog kvaliteta uvijenog u poznatu oblandu.
Naime, i sam Oltvanji u jednom kraćem intervjuu i pokušaju da objasni zašto ga krimi priče toliko privlače, kaže: “Krimić sve živo interesuje. U protivnom, propustiće nešto važno. Ljubavne priče? Retko ćete naći krimić bez najmanje jedne. Banalna svakodnevica? Tu se kriju najveće tajne. Politika? Čak i ako je svesno izbegavate, svet koji opisujete pokazaće šta stvarno mislite o njemu.”
Glavni lik romana je tzv. Skeptik, po struci novinar a po potrebi i poluamatersko privatno njuškalo… kao takvog mogu sasvim zamisliti kao jednog od Oltvanjijevih alter-ega i nije mi bio problem da na zamagljenu figuru Skeptika zalepim po neku od autorovih slika iz medija kad god mi je bilo potrebno pravo lice. Skeptik je naime čovek oštrog pera koji se žendibom povezao sa jednom uglednom i moćnom beogradskom porodicom (iako je u trenutku radnje taj brak već gotov). Sada se nalazi na jednoj od životnih prekretnica (ovog puta profesionalnoj) i u pravo u tom trenutku dobija molbu od starog prijatelja iz vojske – slovenca Aleša – da pronađe njegovu davno nestalu ženu. Tu kreće klasični krimi zaplet i mi blago omamljeni krećemo na put otkrivanja tragova… put koji je ponegde krivudav, ponegde isečen kakvim logički nepremostivim ambisom – ali put dovoljno prijatan da ni u jednom trenutku ne poželimo da skrenemo sa njega, i tako sve do poslednje stranice.
Naravno, kakvo bi to privatno njuškalo bilo da se vremenom ne uplete u brojne političko-mafijaške spletke, davno skovana pa onda izneverena bratstva i koalicije, tuđe patologije i razorene porodice. Da bi rešio ovaj slučaj Skeptik se mora vratiti u ponešto dalju prošlost, u period raspada naše divne državice Jugoslavije koju na ovim prostorima mnogi još uvek nisu prežalili, i tu roman već dobija onaj očekivani puni tonus društven kritike i nostalgičnog prisećanja na neka druga vremena i drugačiji društveni poredak… koji je, ispostaviće se, i nije baš toliko različit od današnjeg kojem vladaju klanovi novobogataške elite, a čiji su savezi iskovani u krvi i patnji običnih ljudi.
Najzanimljiviji deo romana po meni bio je onaj kada Skeptik, prateći tragove, odlazi u Rovinj gde provodi puno vremena u priči sa lokalcima ali i doseljenicima iz Beograda koji su mogli biti svedoci nekih bitnih, a prikrivenih, motiva i događaja. Oto pokazuje veliku veštinu u dijalozima koji su prirodni i duhoviti, tako da čitanje ni u jednom trenutku ne daje ni mrvicu krindža, što je i prečest slučaj sa domaćom literaturom. To su mirniji delovi romana koji su pak ispresecani paralelnom pričom o bandi maskiranih razbojnika koji vršljaju Beogradom a sa kojima će se Skeptikov put neizbežno susreti, a koji dižu nivo tenzije taman toliko da se ne uspavamo.
Što se tiče glavne teme romana, rekao bih da je to raspad Jugoslavije i opštih društvenih i ljudskih vrednosti, i uticaj tih krupnih dešavanja na živote pojedinaca, što je sve urađeno bez patetike, na čemu autoru čestitam. Lokacija radnje su: Beograd, Rovinj, Slovenija. Vremenom otkrivamo pozadinske priče o elitnom nudizmu, seksualnim slobodama, i da ne kažem perverzijama i svingeraju među političkom elitom tadašnje Juge. (“Ali svingeraj nije sloboda. To je ropstvo.” kako kaže autor.) Dakle, u pitanju je jedna složena priča o tadašnjem jugoslovenskom džet-setu, šta god on označavao i šta god da je zaista predstavljao tih godina. Oto ga prikazuje kao savez političara, biznismena, ljudi iz medija i onih iz senke (čitaj: državnih službi), što je metod koji i danas savršeno šljaka. Pokazuje se tako da pad svake civilizacije, pa i tako jedne mini-civiliacije, odnosno bolje reći jednog društvenog poretka kakav je bio jugoslovenski socijalizam, prati povećanje raspusnosti i seksualnih sloboda, što je tek odraz i pokazatelj dublje moralne iskvarenosti.
Nakon čitanja romana u celosti najozbiljniju primedbu imam zapravo na taj “ krimi deo” priče, odnosno aspekt privatnog detektiva, kakvim se Skeptik predstavlja. Nekako je previše lagano i straightforward, malčice kao da smo u Lucasovoj avanturističkoj point-and click kompjuterskoj igri, najpreciznije mi odaje utisak Broken Sword-a. Dakle, moja konkretna primedba glasi: Kako glavni junak uopšte otkriva tragove kada ne poseduje nikakve posebne veštine? 
Sam autor daje odgovor na to pitanje – strpljenje, saosećanje, savest. Nažalost, u pravom svetu ti “alati” ne samo da su bezvredni nego su čak i kontraproduktivni. Verujem da bi u pravom svetu ovakva vrsta njuškala dobila prvog dana preko njuške i da bi tu bio kraj istrage
No dobro, možda u tome leži deo čari i uspeha Polja meduza. Primetno je da ovakva vrsta narativa i stil kojim se Oltvanji služi predstavlja zanimljiv kontrast američkim trilerima u kojima svi imaju neograničenu snagu, ne jedu danima, primaju udarce, padaju i ponovo ustaju. Ovde se akteri umore posle obične šetnje, intenzivnog razmišljanja ili suočavanja sa opasnošću, što je, priznaćemo, mnogo bliže stvarnosti i realnom ljudskom odgovoru na napor i stres. To je mnogo bliže realnosti. Primer je sam Skeptik koji svuda ide lagano, kao u šetnju, ili koristi taksi, ali i novinar Rebić koji nakon razmišljanja o implikacijama i širini zločina na koji su nabasali maltene odlučuje da ode u penziju.
Od drugih manjih primedbi odnosno mogućnosti za poboljšanje izdvojio bih to da se, kao i u velikom broju trilera, dešavaju neki sasvim nemogući ili neverovatni susreti radi dramatičnosti priče (poput susreta sa ćerkom nestale žene u parku tokom šetnje). Otkriće pansiona u kojem je nestala žena boravila je takođe vrlo diskutabilno. Na nekoliko mesta nailazi se na dobro poznate pa ipak iritantne klišee – poput ulaskau zgradu tako što se sačeka komšija, pa se zadrže vrata i tome slično, ali oni ne kvare uživanje u čitanju.
Što se psihološke dubine likova tiče i njihove uverljivosti, to je jedan od boljih aspekata romana, i jedino je možda trebalo više da se opisuju događaji u vojsci, to jest da se paralelno sa radnjom pruži još nekoliko flešbekova, i u njima da se objasni da li je bilo naznaka zašto je svako od njih postao to što je postao?
Završnica je besprekorno izvedena. Mešanje ličnih i novinarskih priča na više nivoa ne stvara papazjaniju, a klupko tajni i obmana vešto je raspleteno. Pokazuje se da su svi članovi elite međusobno povezani, što je neizbežno, naročito na tom visokom nivou u maloj zemlji poput Srbije. Ono što opet može da zasmeta jesu pomalo naivni dijalozi u završnici – očekivao bi čovek reč rezignacije, neku psovku, jači otpor, ali ne, razmena između glavnih junaka i negativaca je kulturna, kao da su se našli na plaži. Baš nekako evropski što verujem da i pomaže u uspehu na francuskom tržištu.
Moja konačna ocena: 8/10