Knjiga je u tvrdom povezu, sa crno-belim ilustracijama i forzecom, ima 270 strana
O čemu se radi u knjizi?
PRAVO NA SMRT je zbirka priča o svetu koji se raspada iznutra. Svetu u kome porodica više nije utočište, tradicija nije svetinja, a moral nije ništa drugo do skup maski koje se menjaju prema potrebi. U pričama koje autor Nenad Mitrović majstorski plete filigranskim nitima straha i paranoje, groteska nije preterivanje — ona je prirodno stanje društva u kome se smeh javlja tačno na mestu gde bi trebalo da bude krik.
Između disfunkcionalnih porodica i društva krajnje otuđenosti, dece koja prerano shvataju istinu i odraslih koji je po svaku cenu izbegavaju, autor vodi čitaoca kroz pejzaž koji lako prepoznajemo, ali i od kojeg zaziremo. Satira je oštra, crna kao čađ na mestu izgorele porodične kuće, humor je hladan i tačan kao hirurški rez; a horor se ne krije u senkama, već za porodičnim stolom, u jeziku, u krvi.
Ove priče otvaraju bolna mesta u inficiranom tkivu društva koje se raspada, preispitujući pojmove nasleđa, moći, čestitosti i ljudskosti, a pronalazeći samo smrt ljubavi, silovanje dobrote, raspad identiteta. One su ogledalo u koje se ne gleda lako — ali jednom kada se pogled spoji sa užagrenim očima onog Drugog, odvraćanje više nije moguće.
U ovom svetu, pravo na smrt nije čin bekstva ili trenutnog olakšanja. To je pitanje moralnog izbora.
Koliko ima priča u zbirci?
Zbirka se sastoji od trinaest priča i u njima se stilski i tematski nastavlja tamo gde je autor stao u knjizi „Nešto loše u nama”. Ako krenemo od intimnog pakla dnevne sobe i porodične krsne slave, prođemo kroz sudnicu od marcipana, preko šaltera za legalno samoubistvo i vašar sa minijaturnim ljudima 
, stižemo do distopijske budućnosti u kojoj kancer izjeda ljude — bukvalno — gde shvatamo da je ceo svet jedna loše vođena opština sa falsifikovanim pečatom i pendrekom umesto overe.
Glavne teme su:
sistemska trulež
licemerje građanske pristojnosti
porodično nasleđe kao prokletstvo
telo kao roba (ponekad bukvalno jestiva)
čovek kao lutka u rukama većih sila
Motivi se ponavljaju: birokratija, groteskno nasilje, glad (za moći, mesom, priznanjem), mali i veliki kavezi za predstave u kojima svi glume normalnost.
Svaka sličnost sa parodijom od države u kojoj živimo je — namerna.
SPISAK PRIČA:
MAJSTOR ZA ULIPOGRAFIJU
PUN SEBE
PRAVO NA SMRT
MALI LJUDI
RUBIN
PROMENE
PANTOMIMIČARI
SAMBA, RUMBA, ČA ČA ČA
STRANAC
KULA
BEOGRAD NA VODI
LILA
LINIJA 54(4)
Nešto više o pričama:
1# MAJSTOR ZA ULIPOGRAFIJ
Majstor za ulipografiju prati ogorčenog nastavnika i ambicioznog „pisca u pokušaju” koji sa porodicom odlazi na porodičnu slavu kod ženine bogataške, moralno trule familije. Put do Smedereva pretvara se u psihološki horor braka, roditeljstva i klasnih frustracija, a raskošna vila u groteskni zoološki vrt privilegovanih. Dok rođaci paradiraju novcem i licemerjem, on se davi u osećaju promašenosti i sumnji da je čak i sopstveni književni uspeh kupljen porodičnim vezama. Susret sa bizarnim, ciničnim ujakom dodatno razara njegove iluzije. Porodična proslava polako se pretvara u karneval poniženja, gde se umetnost, ljubav i dostojanstvo pokazuju kao rekviziti. Na kraju shvata da nije autor svog života, već samo materijal koji drugi prepravljaju – majstor bez alata, u kući punoj falsifikata.
2# PUN SEBE
Pun sebe je crnohumorna sudska farsa u kojoj se prati suđenje čoveku optuženom da je ubio i pojeo državnog službenika. Dok mediji traže monstruma, optuženi mirno dokazuje da su i žrtva i predstavnici vlasti doslovno – jestivi. Sudnica se pretvara u groteskni cirkus, gladna masa urla za „pravdom“, a sistem otkriva sopstvenu trulež. Kada i sudija postane kolač sa filom, postaje jasno: vlast će kad-tad postati dezert za gladne.
3# PRAVO NA SMRT
Pravo na smrt prati umornog, deziluzioniranog čoveka koji, u državi svedenoj na šalter i formular, odlučuje da legalno zatraži dozvolu za sopstveno samoubistvo. Umesto tragedije dobija birokratsku komediju: službenicu sa brkovima i tiradu o nedostajućem obrascu. Lična očajnička odluka postaje administrativni predmet. U svetu gde je i smrt regulisana pečatom, država se ne pokazuje ništa efikasnije u ubijanju nego u održanju svojih građana u životu.
4# MALI LJUDI (SAMSARA – KUĆA PATNJE)
Mali ljudi prati rastrojenog pripovedača koji na vašaru nailazi na bizarnu atrakciju – kućicu sa minijaturnim, živim ljudima koji pate, vole i umiru kao lutke u kavezu. U početku očaran, on ubrzo shvata da njihovim sudbinama upravlja pohlepni gazda koji „predstavu” pokreće za novac. Granica između posmatrača i saučesnika nestaje: svaki njegov dinar znači novi čin sakaćenja i ubistva za sićušna bića. Dok oni mole za milost, on postaje saučesnik u spektaklu patnje. Satira se okreće ka nama – možda smo i mi nečije igračke, mali ljudi u tuđim predstavama. Zar ne živimo svi u Samsari – kući patnje?
5# RUBIN
„Rubin” prati Maneta, propalog kockara i alkoholičara koji, pritisnut dugovima i bedom, odlučuje da proda bubreg kako bi preživeo. Njegova odluka je istovremeno tragična i komično banalna: sopstvene organe tretira kao porodično nasleđe koje mora da žrtvuje za opstanak. Doktorov pregled, međutim, otkriva bizarnu anomaliju – u njegovom bubregu nalazi se… nešto neprocenjivo vredno. Umesto spasa, otkriće postaje nova vrsta prokletstva: telo više nije samo roba, već rudnik. Priča se poigrava idejom kapitalizma koji doslovno eksploatiše čoveka iznutra, pretvarajući organe u dragocenosti, a siromaštvo u grotesknu lutriju. Satira udara tamo gde najviše boli: u društvu gde sve ima cenu, najskuplji postaje onaj ko je najviše propao.
6# PANTOMIMIČARI
U gradu prepunom ravnodušnosti pojavljuju se staklene kutije sa živim ljudima unutra – pantomimičarima koji bez glasa očajnički pokušavaju da uspostave kontakt sa prolaznicima. Njihova nema gluma postaje groteskna metafora društva koje je zaboravilo da reaguje. Pripovedač, Siniša, opsesivno ih posmatra, pokušavajući da shvati njihovu svrhu: da li su kazna, performans ili upozorenje? Kako vreme prolazi, granica između posmatrača i izloženog eksponata počinje da se briše. Grad deluje kao pozornica na kojoj svi glume normalnost, dok se iza stakla odvija prava istina – nemoć, strah i izolacija. Kada sistem počne da „proizvodi” nove pantomimičare, postaje jasno da kutije nisu kazna za pojedince, već model života. Satira se pretvara u egzistencijalni horor: najstrašnije nije biti zatvoren, već shvatiti da niko ne primećuje tvoje postojanje. Ljudi prolaze dalje, jer je ravnodušnost najudobniji oblik saučesništva.
7# PROMENE
Junak „Promena” je tipični salonski revolucionar: čovek koji svako veče pred televizorom viče da su zemlji potrebne korenite promene, ali nikada ne menja sopstveni život. Lenj, ogorčen i zarobljen u sitnim navikama, on politiku doživljava kao sport za urlanje. Izborna godina pretvara grad u grotesknu arenu slogana, obećanja i identičnih partija koje se tobože mrze. Satira secira mentalitet građana koji žele revoluciju bez ikakve lične žrtve. Kako društvena klima postaje sve napetija, promene dolaze – ali ne onako kako je zamišljao. Sistem počinje da prepravlja ljude kao administrativne greške: identiteti blede, biografije se brišu, pojedinci postaju poslušni, bezlični. Ono što je tražio spolja događa se iznutra, brutalno i nepovratno. Na kraju, najveća ironija je da je konačno dobio promenu – nestao je kao ličnost. Priča je crnohumorna opomena: ko stalno priziva prevrat, možda prvi bude sam precrtan.
8# SAMBA RUMBA ČA ČA ČA
Policijski inspektori istražuju brutalno ubistvo psihijatra, a ključni dokazi nalaze se na snimcima sigurnosnih kamera. Prvi video prikazuje seansu sa pacijentom koji pati od paranoidnog straha od „pametnih” kučnih uređaja – spravica koji ga navodno posmatraju i planiraju napad. Deluje kao klasična deluzija. Tek naknadni snimak razotkriva horor: Ono što je ličilo na mentalnu bolest postaje tehnološka pobuna. Satira se meša sa SF-om: sprave koje su trebale da olakšaju život postaju predatori. U završnici, napadi se dešavaju širom grada, u svakom stanu. Muzika za ples pretvara se u soundtrack apokalipse. Priča ismijava našu opsednutost „pametnim” gadžetima, sugerišući da smo ih prebrzo pustili u svoje domove – kao trojanske konje sa garancijom.
9# KULA
„Kula” je kafkijanska alegorija o birokratiji kao čudovištu od betona. Pripovedač ulazi u gigantski državni administrativni centar, monumentalnu zgradu koja dominira gradom poput totalitarnog hrama. Građani u nju ulaze pognute glave, noseći kazne, takse i papire kao žrtvene darove. Svaki sprat je nova etapa poniženja: redovi, šalteri, službenici bez lica, sitna pravila koja melju dostojanstvo. Uspon kroz Kulu postaje fizički i psihološki pakao, kao silazak u utrobu sistema koji se hrani ljudskom nemoći. Humor je gorak – službenici su karikature sveštenika, a formulari svete relikvije. Što se više penje, junak shvata da cilj možda ni ne postoji; vrh je mit koji održava poslušnost. Kula ne ubija otvoreno – ona iscrpljuje, usitnjava i pretvara ljude u prašinu papira. Satirična horor-priča o državi kao religiji i građaninu kao potrošnoj robi.
STRANAC – Stranac prati čoveka koji dolazi u sumornu istočnu rudarsku varoš 
, tražeći posao i novi početak. Grad ga dočekuje teškim vazduhom 
, zatvorenim pogledima 
i osećajem da nikada neće pripadati tom mestu. Ubrzo počinje da primećuje siluetu koja ga prati kroz uske ulice i napuštene zgrade – tajanstvenog čoveka sa šeširom 
. Kako paranoja raste, granica između stvarne pretnje i unutrašnjeg rastrojstva počinje da se briše. U varoši punoj tame 
, progonitelj i progonjeni postaju jedno.
LILA – U ekskluzivnom svetu polutajnih beogradskih restorana, Lila je vrhunska umetnica performansa . Na njenom telu služe se specijaliteti 
, spajajući gurmanski hedonizam sa kontrolisanim nagoveštajem erotske napetosti 
. Međutim, iza savršene discipline i hladne profesionalnosti krije se daleko ozbiljnija misija. Lila je sofisticirani plaćeni ubica 
, čije metode ostaju nevidljive među samozvanom “elitom” – korumpiranim političarima i mafijašima koji iza ekscesivnog nasilja skrivaju strah od sopstvene seksualnosti. U svetu dekadencije 
, ona je neprocenjivo vredno oružje.
BEOGRAD NA VODI – Beograd na vodi prikazuje grad koji tone brže nego što se gradi 
. Dok investitori podižu staklene kule 
, nivo vode neumoljivo nadire, potapajući podrume, garaže i zaboravljene temelje starog grada. U vlažnim, mračnim prolazima razmnožavaju se pacovi , hraneći se otpadom i leševima prošlosti 
koju su svi želeli da prekriju betonom. Kako voda raste, tako jača i podzemni svet – mutira, organizuje se, izlazi na površinu. Ispod sjajnih fasada pulsira raspad, spreman da proguta ono što je izgrađeno na truleži.
LINIJA 54(4) – Linija 54(4) prati radnika fabrike oružja koji se, u svetu razorenom ratom i nekroznom bolešću 
, jedne noći ukrcava na pogrešan autobus. Rutinska vožnja kući pretvara se u halucinantni silazak kroz razorena predgrađa, pune mutiranih zveri 
i leševa . Kako autobus menja broj, tako se menja i njegova svest: krivica zbog izdaje i počinjenog zločina izbija na površinu . U svetu koji umire u truleži, noćna vožnja postaje susret sa sopstvenom grižom savesti.
Ova priča je, inače, proglašena pobedničkom 
na godišnjem konkursu negotinske biblioteke „Mirko Petrović“ za 2022. godinu, što je za mene bilo svakako veliko iznenađenje 
jer se žanrovska proza veoma teško bori i nadmeće sa glavnim tokom. Eto, došlo je vreme da se i ona objavi u ovoj zbirci 
. Ipak, kvalitet je prepoznat a njemu je puno doprineo urednički rad Dejana Sklizovića 
(tada među urednicima AVKF-a, da li se uopšte seća rada na ovoj priči? 
) koji mi je uz puno strpljenja pokazao kako se priča pravilnim rezanjima i finim podešavanjem ritma može popraviti da se dobije upečatljivija proza.
