BESNILO BORISLAV PEKIĆ recenzija

“Napolju izvan mraka ljudi su bili potopljeni u sjajnu bučnu svetlost kao u otrovan gas. Ljudi su – buka. Buka je – svetlost. Svetlost je – smrt.”

Roman Besnilo, kao užasna i neizlečiva virusna bolest, besnilo kao stanje duše i kolektivnog oboljenja naroda i civilizacije u kojoj živimo… Da li je Borislav Pekić, de fakto jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, doživeo da ga upravo ta bolest, “besnilo jednog naroda i poremećaj opštih ljudskih vrednosti i načela” natera u izgnanstvo i emigraciju u London 1971. godine, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti proglasile nepoželjnim građaninom i duži niz godina opstruirale izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji i omalovažavale njegov književni talenat i doprinos, te je tako on danas ostao prilično zaboravljen i nedovoljno (is)poštovan pisac i pored brojnih književnih nagrada koje je u međuvremenu dobio?

 

Roman Besnilo Borislav Pekić – jedan od najboljih romana koje sam u životu pročitao!

Započeću kritiku njegovog kapitalnog dela konstatacijom da je “Besnilo” definitivno jedan od NAJBOLJIH ROMANA koje sam u životu pročitao! To kategorički tvrdim i po aspektu erudicije, i po aspektu stila i tehničkog kvaliteta napisanog, a ponajviše po aspektu vođenja radnje i razvoja likova. Lično nisam neko ko daje olake, brze i povodljive izjave, ali Pekić i njegovo Besnilo (roman) zaslužuju i dan danas rešpekt i priznanje koje mu mora garantovati upis u besmrtne klasike srpske ali i svetske književnosti.

Godina je 1981. Mesto: londonski međunarodni aerodrom Hitrou.

Stecište i raskršće hiljadu nacija i rasa, hiljada i hiljada ličnih drama i tragedija, ukrštanje i čvorište bezbrojnih sitnih zađevica, ljubavi i mržnji. Iz daleke daleke zemlje otporne na svetlo (ali i nove užase) civilizacije pristiže zaboravljena, a mislili smo naivno i poražena sila, nova moć, iskonska i vanvremenska snaga kojoj je cilj svakoliko uništenje i smrt. Sila kojoj jedini protivnik i usud može biti svetlo. Svetlo sunca i svetlo ljudske duše.

Međunarodni aerodrom sa nekoliko stotina hiljada slučajnih prolaznika, putnika, ali i radnika velikog broja službi i preduzeća, postaje jedan gigantski karantin, a pokazaće se i, gigantska klopka i grobnica. To priči daje preko potreban okvir i granice. Jer kao što sam Pekić kaže, “Karantin je idealan okvir za dramu. Poput broda u buri, zatvora maksimalne sigurnosti u plamenu, putničkog aviona koji se spustio u bespuće Anda. U širem smislu, karantin ilustruje položaj naše ljudske vrste u svetu i kosmosu.”

U romanu Besnilo Pekić se prikazuje kao apsolutno samouveren, hirurški precizan i praktično bezgrešan pripovedač koji kroz tok razvoja većeg broja ukrštenih ljudskih sudbina, nauma i žudnji opisuje eksploziju jedne od najsmrtonosnije bolesti sa kojom se ljudski rod ikada suočio. Tako pratimo život i svakodnevne aktivnosti Luka Komarovskog, poljskog imigranta i glavnog aerodromskog med. doktora koji svim silama pokušava da spasi živote ljudi zatočenih u “grobnici nada” rizikujući pritom život sopstveni i svoga sina. Tu je dalje Joakim Leverkin, “pisac na tajnom zadatku” koji scenu međunarodnog aerodroma koristi za istraživanje tema i ideja za novi špijunsko-teroristički triler roman, ne shvatajući da će upravo on i njemu bliski postati glavni likovi romana koji piše život! Ne smemo zaboraviti ni Hansa Magnusa, nemačkog nižeg računovođu koji bezličnu i dehumanizujuću prirodu i pejzaž međunarodne zračne luke zloupotrebljava da počini hladnokrvno ubistvo i da sebi pribavi “savršen” alibi. Od same pomisli međutim da su se ovi ljudi inače sasvim obični i mali ljudi našli u KRAJNJE pogrešno vreme na pogrešnom mestu čitaoce podilazi jeza a ledeni vetar prostruji dušom. Nema tog čitaoca koji negde kod stote stranice romana nije pomislio: “U jebote, šta bi radio da je mene zadesila takva nesreća…”

 

Pekić Besnilo – Virus besnila, smrtonosni metak prirode

Virus besnila, koji se u svom mikroskopom do maksimuma uvećanom obliku ljudima prikazuje u savršenoj formi metka za vatreno oružje kakvog znamo, opisuje se u ovom genijalnom romanu kao arhaično božanstvo koje ima sopstvenu volju i svrhu, što daje krajnje fascinantni utisak natprirodnog i mističnog, stavljajući tako roman “Besnilo” Borislava Pekića negde na samu granicu drame/trilera prema neistraženim zemljama fantastike, alegorije i duhovnog misticizma.

Kakva će biti sudbina ljudi na aerodromu Hitrou, i kakva će posledično biti sudbina celog čovečanstva u borbi sa ovim daleko jačim i pripremnijim protivnikom, “zlim božanstvom proteinskih molekula u obliku metka” moraćete otkriti sami, ne bih da vam kvarim užitak i iznenađenje pročitanog.

Ono što je međutim sigurno i što mogu otkriti jeste da se Borislav Pekić, inače skromni povratnik u Srbiju, i jedan od dvanaestoro akademika koji su inicirali obrazovanje Demokratske stranke 1990. god, romanom “Besnilo” meni prikazao kao savršena imitacija “autentičnog bestseler pisac trilera sa anglofonog govornog područja” koji bi, da je danas napisao ovaj roman (preferably na engleskom jeziku kojim inače savršeno vlada), postao svetska senzacija i instant bogataš i slavna ličnost! Pri tom bi njegov roman još iste godine dobio svoju filmsku verziju koji bi režirao Dejvid Finčer ili Ridli Skot i svojom knjigom lako zasenio i postideo čak i takve književne triler veličine kakve su danas Ladlam, Grišam, Braun, Karizi, Nesbe i svi ostali o kojima često pričamo i za koje nemamo veće reči hvale…

Nažalost, Borislav Pekić napisao je svoj roman 1981. godine, u deceniji kada je triler žanr još uvek pronalazio svoj put do pravog poštovanja i isplativog mejnstrima. Nažalost, Borislav Pekić je bio Srbin, povrh toga nažalost  (po njega) i politički disident koga se sopstvena država i književna elita praktično odrekla i koji realno nije imao nikakve šanse da po bilo kom osnovu dođe u žižu svetske čitalačke javnosti. Ni po kojem osnovu, OSIM SVOG KVALITETA. Ali kvalitet ima tu caku.. on je vanvremen i neuništiv. Kvalitet je Borislav Pekić i Pekić je kvalitet. Besnilo i Borislav Pekić se zato ponovo čita i uvek će.

 

Besnilo Pekić bonus

BONUS – DODATAK SAMO ZA NAJUPORNIJE ČITAOCE I LJUBITELJE!! 🙂  – O PEKIĆEVOM STILU I UOČENIM MANAMA ROMANA “BESNILO”

Što se samog pisanog stila tiče u romanu Besnilo Pekić me je oduševio barem u istoj meri koliko i radnjom romana i mističnim aspektom virusa besnila kojem daje božanski oreol. Postoji jedan pasus u sredini romana kada se dvojica glavonja iz britanske i sovjetske obaveštajne službe međusobno nadmudruju (u pitanju je strana 122. u izdanju Solarisa iz Novog Sada) a koji se završava satiričnom i krajnje komičnom raspravom o tome koje su to superiorne evropske i svetske nacije, po pitanju intelekta, tehnologije i duše. On ide ovako:

Sovjet: Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njom ne služi.

Britanac: A šta je sa nama na zapadu?

Sovjet: Vi je, dakako, nemate. Ali vama duša i ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju. Ako vam ikada zatreba duša nešto ćete već smisliti.

Britanac: Kako? Izmisliti veštačku dušu?! Misliš poput veštačkog bubrega?

Sovjet: Da. Zar je važno kakva je ako funkcioniše?

 

Osim ovih smešnih delova i momenata Pekićev stil je inače prilično zahtevan za čitanje i bojim se pomalo suvoparan. Međutim, moramo se prisetiti da je roman napisan 1981. Godine (upravo sam tada, koincidencije radi, ja bio rođen)! Pisci su tada bili drugačiji, kao i njihovi stilovi, a sa njima i čitaoci koji su im davali poverenje i glas. Hoću reći, čitaoci su tada, po mom mišljenju i nedokazanoj pretpostavci, imali više strpljenja i obrazovanosti da se nose sa višim stilom pisanja.

(Kao i danas više puta spominjani i slavljeni Ju Nesbe, Borislav Pekić nekoliko decenija ranije u svoj triler roman ubacuje razne medicinske izraze, latinske nazive i stručne pojmove u kojima čitaoc može samo da uživa i da se obrazuje. Međutim, takvih izraza i objašnjenja je za moj ukus za nijansu previše.)

Danas nije tako. Čitaoci traže jednostavno, kratko i brzo. Tako da, držim da je navodna suvoparnost Pekićeva ipak greška i mana u meni, kao blago nadprosečnog čitaoca današnjice koji je, paradoksa radi, daleko ispod nivoa čitalaca prošlosti, a ne greška i nedostatak pisca.

 

Još jednu (veću) zamerku koji bih uputio Borislavu bila bi ta nije kroz radnju romana Besnilo napravio ni jedan lik, bilo glavni ili sporedni, u koji se čitaoc brzo i spontano može zaljubiti, makar i na kratko. Time bi uverljivost tragedije koja ih zadešava bila još ličnija i prisnija, pa bi roman bio još bolji po mom mišljenju. Ali opet… to je možda samo moj utisak.

Kada se sve to oduzme ostaje nestvarno uverljiv opis bolesti koje ljude pretvara u besne životinje kojima curi pena na usta i koji reže iz mraka i napadaju druge kao nezasiti demoni. Zaista, roman u većem broju navrata prerasta u horor štivo par excellance, što mi je, kao strastvenom ljubitelju ovog žanra, godilo na toliko puno načina. Sjajno, sjajno  napisano!

 

Ako imate vaše mišljenje o Pekiću i romanu Besnilo molim vas da ih podelite sa mnom i drugim čitaocima kako bih i dalje nastavili da pričamo o ovoj sjajnom delu, jer ću ja sigurno bar još par meseci biti pod utiskom pročitanog 🙂

 

Ako ste propustili još mojih recenzija, predlažem da pročitate prethodnu recenziju romana HEX .

 

Takođe, više o radnji mog romana prvenca DAN NULTI možete pročitati na sajtu.

 

Pozdrav ljudi!