“Nebeska zvona” je naziv za drugu po redu samostalnu zbirku priča novosadskog autora Borisa Mišića kog sam ja prethodno upoznao kroz novije delo, zbirku priča ratnog horora “Priče iz mećave i tmine”. Da li zbog težine ratne tematike i intenziteta emocija koje su priče iz nje izazvale kod mene, tek nisam se dugo naterao da se ozbiljnije prihvatim Borisovih “Nebeskih zvona” do pre nekoliko dana. Sada se zbog toga kajem jer su “Nebeska zvona” sasvim drugačije delo, i vrlo sam uživao u čitanju, baš mi je leglo celo štivo, kako tematski, tako i tonalno, i voleo bih da sam se ranije podružio sa likovima iz njegovih priča. Elem, nikad nije kasno, a moja recenzija dela može da vam posluži prvenstveno kao preporuka i savet da ne oklevate sa čitanjem Borisovih zbirki.
U zbirku uranjamo efektnom uvodnom pričicom koja se zove “Igra krvi i prašine”. Bez viška reči. Gotovo jedna lirska slika pretočena u prozu. Druga priča – “Šapat večnosti” počinje crticama iz košmara koje zapravo služe kao uvod u ljubavnu priču. Ova priča će, otkrićemo kasnije, imati poseban značaj u zbirci jer se na nju direktno tematski nastavlja jedna druga, čime se stvara unutrašnja struktura svojevrsne meta-ispovesti, što je super izvedeno i vuče na dalje čitanje.
Treća priča u nizu – “Krv lordova” – iako kratka, puna je podkonteksta, kao da je isečena iz nekog dužeg dela, recimo romana. Borba između različitih sojeva vampira, evropskih i afričkih, zapravo predstavlja parabolu za neku buduću osvetu koju će Afrika naneti evropskim eksploatatorima i kolonizatorima, i ona fino funkcioniše na krupnom, ličnom planu, ali i na nešto širem planu alegorij.
“Plesač i pas” je, pak, naziv priče koja bi bila idealna za prevod na engleski jezik i slanje na literarne konkurse, i mislim da će Boris, ako se jednog dana odluči i na ovaj korak, sa ovom pričom dobro proći jer u sebi nosi ne samo univerzalni jezik već i univerzalnu poruku. Prava mala prozna fantasy poslastica.
Iako je ovo zbirka fantastičnih priča, vrlo brzo sam dobio utisak da ima puno od Borisovih ličnih iskustava u njima, a da su fantastični elementi tek nadogradnja nekih unutrašnjih doživljaja na osnovu stvarnih mesta i dešavanja iz njegovog života, kao što su recimo doseljavanje u Novi Sad, studiranje, odlazak na turističke ture u Italiju itd.
Sviđa mi se što povremeno naletimo i na neki “kolačić” koji dodatno zainteresuje revnosne čitaoce, kao što je to spominjanje Bengora u Mejnu, SAD u priči “Nebeska zvona”. Znamo da je ovo rodno mesto Stivena Kinga, čime nam Boris sugeriše da će priča “zaličiti” na nešto iz opusa ovo majstora horora, ali i zaboravljenog majstora kratke forme, čije zbirke kratkih priča po kvalitetu mogu stajati rame uz rame sa njegovim najpopularnijim i najuspešnijim romanima.
Kroz zbirku provejavaju motivi vampira i neostvarenih, nemogućih ljubavi, te nam tako ovo Borisovo delo nudi – a u jakom kontrastu sa “Pričama iz mećave i tmine” – dosta ljubavi i topline, a bogami i pozamašne doze erotskog naboja. Jedan čest trop odnosno ponavljajuća prozna slika jeste predstava visokog crnog muškarca duge crne kose, poput nekog ratnika ili vampira, i on je značajan utoliko što pokazuje možda Borisovu “senku” odnosno sve ono što bi glavni likovi u njegovim pričama voleli da budu a ne smeju, kao i ono iracionalno i divlje u njemu samom kao autora.
Ni u jednom trenutku nisam mogao da pretpostavim gde će me sama priča “Nebeska zvona”, a ispostaviće se i čitava zbirka, odvesti, u koje čarobne krajeve, i to je bilo jedno uzbudljivo čitalačko iskustvo.
Od sitnijih grešaka ili onih malih nedoslednosti bih primetio neke narativne spojlere i prerana iskakanja sa informacijama (poput rečenice gde se Vojin direktno imenuje kao “stvorenje”, što kasnije ubija čar otkrivanja njegove prave prirode…) kao i preterano zadržavanje na detaljima, i želja da se nešto objasni čitaocima što je već sasvim jasno ili što ne nosi dublji značaj te nije relevantno osim kao nosilac posebne emocije za samog autora – Borisa, emocije za koje mi ne znamo (recimo opisivanje i često spominjanje određenih novosadskih lokacija). Sve ove nazovi “greške” ne kvare uživanje u čitanju već dodaju autentičnosti dela.
Najbitnije od svega, Borisove priče me inspirišu da i sam pišem na neku od sličnih tema, u istom “emotivno-fantastičnom” ključu i dijapazonu, daju mi ideje za neke nove priče koje će izaći iz mog pera, i to je nešto što sam počeo u poslednje vreme posebno da cenim kod pročitanih knjiga.
Borise, svaka čast i hvala ti na ovom divnom poklonu.