Kako je ovih dana i više nego aktuelna promocija krunskog dragulja nezavisnog horor izdavaštva – zbirke Tamna materija u produkciji Meon tima (Sklizović – Avramović), dajem ekspresno prve utiske o uvodnim pričama o zbirci onako kako sam ih zapisivao dok sam ih čitao:
CRNO JEZERO, Boris Mišić –
Valjano odabrana uvodna priča koja direktno udara u glavnu tematiku i rasprostire pred čitaoce nešto od bogatstva inspiracije mračnim i meonskim. Imam utisak da sadrži esenciju ideja koje će se pojavljivati u narednim pričama. Žestok i beskompromisan stil pripovedanja, nisam to očekivao od Borisa, takvu silinu, takav death metal od priče. Na osnovu njegovog ‘pitomijeg’ prethodnog opusa očekivao sam nešto folklorno ili psihološko, ali je Crno jezetro svakako prijatno iznenađenje i dokaz da od njega u budućnosti možemo očekivati svašta kreativno.
Završavam je u celosti i bogme, veoma kvalitetna priča i biće teško ostalim autorima da isprate taj nivo kvaliteta.
Možda i jedina mana što nas Boris ne pušta da sami zaključimo šta je Crno jezero, već nam nameće zaključak.
U priči nailazimo na brojne reference na Deri i Kinga, što mi je prilično kul. Iako mnogi Stivenu Kingu ne žele priznati značajno mesto u poetici horora on je svoj efekat postizao uglavnom kroz čistu radnju, bez preteranog oslanjanja na ‘lirsko’, što je upravo ono što čini i Boris u ovoj priči. Podsetiću ipak da su Kingove zbirke kratkih priča – naročito prve dve – i dalje vrhunsko štivo u savremenoj kraćoj proznoj formi.
E da, i glavni lajtmotiv priče, da ne kažem refren („Idi u Deri i poševi Beverli“) je totalno catchy i sad mi je trajno urezan u mozak 
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
POSLASTICE, Ijan Talbot Tejlor –
Vrlo vešto pripovedanje, što znači da je i prevod vrhunski budući da je, pretpostavljamo, priča u originalu na engleskom. Rečenice klize kao nož kroz topli puter, odličan prevod gde se uopšte nije izgubilo na izvornoj poetičnosti.
Po radnji i stilu Poslastice čine odličan kontrapunkt prvoj priči u zbirci. Recimo da je to neki sporogorući psiho-horor, u stilu Henrija Džejmsa ili Širli Dzekson. Glavna tema je strah od usamljenosti i tuga usled gubitka voljene osobe. Sve se to psihološki prenosi na kućnog ljubimca, psa Bodrika (kolačić – aluzija na seriju Black Adder koju autor očigledno voli čime mi samo postaje simpatičniji i on i njegovi likovi) koji prerasta u onu Drugost ili neku vrstu čudovista koje proganja glavnu junakinju koja je ostala bez muža. U završnici dobijamo mračno otkrovenje koje smo napola iščekivali i od njega strahovali. Smrt, dakako, nije kraj. A onda je tu i poslednji okretaj zavrtnja – pas koji traži svoje poslastice.
Ova priča je bila jedna prava književna poslastica.
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
BEZUMLJE CRNOG ČOVEKA, Nemanja Rajak –
Počinjem da čitam i ohoho, u pitanju je jedan socio-psiho-horor, baš ono što volim. A onda kako dalje čitam raste u meni uznemirenost – priča po tonu i motivima mnoogo liči na moju Mrlju (takode predstavljenu u ovoj zbirci), to jest moja liči na Nemanjinu toliko da sam zbunjen…
Nestrpljiv sam da saznam zaplet i otkrijem koliko je ta slicnost zadržana. Na sreću po obojicu, ipak nije previše, priče odlaze svojim ponešto dodirujućim a ponešto sasvim mimoilaznim tokovima i ja sad mogu opuštenije da se predam čarima Nemanjinog dela.
Glavna tema Bezumlja je, gle čuda, raspad licnosti, razvoj ludila izazvanog usamljenošću i nepripremljenošću za majčinstvo. Može se reći da je u pitanju jedna ekstremna verzija postporođajne depresije začinjene kosmičkim crnilom. Radnja me je u jednom trenutku podsetila na film Trejnspoting i onu gadnu scenu sa bebom – to je već dovoljno traumatično.
Veoma impresivno i mračno, bravo za Nemanju.
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
DODIRI, Dušan Stojmenović –
Neobična priča koja razbija horor monotoniju pa bi njena prava vrednost zapravo i mogla biti pronađena u tom tonskom kontrastu koji pravi sa prethodnim (pretežno) čistim hororcima. Zanimljiva ideja o grupi ljudi koji žive u totalnom mraku i tišini i komuniciraju dodirima. Taktilnost kao jedno od primarnih čula možda i nije dovoljno obrađena u knjoževnosti i tu Stojmenović uvodi novum koji odiše svežinom. Jezovitost potiče od te hermeneutičke i bizarne prirode narativa gde ni u jednom trenutku ne možemo pretpostaviti šta će dalje biti sa likovima. Čak i u tom mraku i potpunoj tišini stvara se hijerarhija među ljudima, pa se fokus priče od ličnih impresija prenosi na jedno kolektivno iskustvo opresije. Na taj način, Dodiri se mogu čitati kao jedna mračna alegorija.
Neobično iskustvo, nisam razočaran, naprotiv, ovo je bila priča koja tera na razmišljanje o tome na koje sve načine doživljavamo svet oko sebe i šta je ono sto nas čini ljudskim bićima.
____________________________________________________________________________________________________________________________________________
MEONSKI OSMEH, Dejan Sklizović –
Kao jedan od urednika zbirke, Sklizović daje nešto konkretniju interpretaciju i referencu na svet Meona, i to radi u svom duboko impresionističkom i maštovitom stilu. (Noć. I u noći mrak. A u mraku: Mračko.) Možda više nego horor, ovo je jedna mračna bajka pa se lepo nadovezuje na alegoričnost koju nam je predstavio Stojmenović u prethodnoj priči. Početak podseća recimo na Gejmena, a možda čak i na Majstora i Margaritu… ili je to samo zbog mačke. To je priča o dečaku koga paklena tmast Meona odvaja od porodice (ili ga spašava od nje?). Dečak je odrastao i postao fantomski sadistički ubica ( okej, ipak je horor) kog je nemoguće otkriti i zaustaviti jer može uvek pronaći skrovište u ljigavoj meonskoj utrobi. Priča skakuće sa teme na temu i sa lika na lika, što je istovremeno njena glavna osobenost ali i mana. Svakako krajnje neobična i fantastična priča u svakom pogledu.
Toliko za sada, nastavljam sa čitanjem pa javljam utiske. Biće ovo duga i mračna vožnja.
