Nastavljamo sa iščitavanjem kapitalne zbirke horor priča IZ MEONA – TAMNA MATERIJA, odrezak prvi, gde svaka od priča daje unikatni autorski stil i uvid u mračne predele ljudske psihe i kosmosa:
“Crnilo” od Kovačevića je peta priča po redu koja evocira stare majstore pisane reči, i to uglavnom zbog preobilne upotrebe aorista. Moglo je za nijansu ređe. Priča počinje sa scenom u kojoj čovek trpi odmazdu za greh ubistva koe jeste ili možda nije počinio, saznaćemo kasnije. Milan pripoveda in medias res, što je veoma efektno jer tako od prvih redova hvata čitaoca u svoj stisak.
Nastavak odnosno razrada priče opisuje prelazak na onu stranu…. i buđenje u drugom obliku. To je, pretpostaviću, i glavna tema priče. Ako smo želeli da saznamo šta je Meon i kako on preciznije izgleda, Milan je tu da nam pruži svoju mračnu i veličanstvenu viziju ovog sveta.
Jasno naznačava da je onaj svet, kanonski, smešten u podzemlje.
Naravno, nesmirena duša se vraća nazad, u ovaj naš svet ružne trivijalnosti, jer posao nije završen. Osveta rađa novu osvetu.
Ovde Kovačević daje plastičan i detaljan opis transgresije duša – putovanje na ovu i onu stranu, i u tome je veoma uspešan.
U zaključku, “Crnilo” predstavlja krajnje zabavnu protoplazmazično-orgazmičnu kanonadu viividnih opisa telesnog raspadanja izmešanu sa rafalima ontoloških pitanja, poput onih šta čini čoveka, postoji li duša, koja je metafizička osnova materije i ljudskih čula, itd. U pojedinim trenucima prilazi opasno blizu palpu i eksploataciji, ali takav je Kovačevićev stil – beskompromisan i nadasve zabavan.
Sledeća priča stiže nam od veterana fantastične reči na ovim prostorima.
Ivan Nešić i “Gde naša tela otiču kroz prostor i vreme”. Pa dobro, znamo kojoj će vrsti priče ova pripadati, ne? Kosmička strava jedna je od najinspirativnijih, ali i najtežih podžanrova horora za pisanje. Kako će se Nešić snaći? Kratak odgovor: odlično.
Ovo je, do sad, najsigurnijom rukom napisan i najšarmantniji početak od do sada pročitanih priča, koji istovremeno nežno i bespogovorno uvodi u magiju priče, baš kao neka Kingova novela ili roman.
Na polovini citanja kapiram da je ovo jedina priča koja i posle pet šest (deset?) stranica ne prikazuje znake da uopšte ima nameru gađanja u metu – meonsko crnilo. Ne zameram to ni priči ni autoru. Tema konkursa puka je smernica, a pritom dovoljno opšta da može da se protumači na najrazličitije i najšire načine.
O čemu se zapravo radi? “Gde naša tela otiču…” je koliko priča o odrastanju, toliko i o večitoj potrazi za onim ‘neuhvatljivim’. Ezoterijske i mitološke priče mešaju se sa društvenim i porodično/bračnim temama. Ideja o tome da su određeni geografski kurioziteti poput uskih prolaza u stenama Škotske i Nemačke zapravo brazde u prostor-vremenu koje spajaju najrazličitije tačke na planeti, kako međusobno, tako i sa nesaznatljivim predelima paralelnih svetova vešto je razrađena u ovoj podužoj savremenoj bajci o traganju koja nije toliko horor koliko srpski izdanak one ‘čudne priče’ začete još s početka 20. veka.
A onda dolazi rasplet i kapiramo da itekako ima crnila u njoj. Bilo je ovo ugodno putovanje putevima mašte.
“Prelazak” od Saše Avramovića je introspektivna, melanholijom zasićena priča na tragu Poa, Mopasana i Ligotija. (Poziv čitaocima: “Utopite me u snovima mojim. Čekam vas”, veoma sugestivno uvodi u Sašino snoviđenje i promišljanje o temi Meona.)
Glavnom liku iz priče život prolazi kroz sudbinske promene kada počnu da mu se vraćaju košmari iz detinjstva. Na početku smo zbunjeni u čemu se zapravo sastoji ‘problem’ i šta je to u vezi neobičnih snova koje ima što ga toliko uznemirava, ali kasnije to sve legne na svoje mesto.
(“Gadim se oblika koji me određuje. Zatvoren sam u mesu u čijoj dubini gori svetlo koje godinama uzaludno tražim.)
Najveća mana priče, pokazuje se nakon brzog čitanja, je njena dužina. Naime, vrlo je kratka, možda i najkraća u zbirci. Avramović nam je pružio koncentrat ideja koje su mogle da se razviju u znatno dužu formu. Ovako, njegov “Prelazak” ostaje impresionističko-barokna vinjeta i jedna lepo uramljena onirička slika.
“Crna mučenica” je naziv priče od još jednog plodnog domaćeg autora, Igora Urbana, čija dela možemo pronaći u svim bitnijim domaćim u regionalnim zbornicima posvećenim fantastičnoj prozi.
Muški pisac, a priča data iz perspektive ženskog lika 
Biće ovo zanimljivo za čitanje.
Hah, ‘ledžit’ – Urbanova proza je beskrajno zabavna i osavremenjena ovakvim i sličnim izrazima odnosno gramatički blasfemičnim pozajmljenicama iz engleskog. Moraću povremeno da ukradem od njega ovaj izraz.
Ali šta je zapravo “Crna mučenica”? To je u profetske svrhe korišćena rakija (obogaćena specijalnim ‘sastojcima’) ali i psihičko stanje žene koja prilikom odlaska do neobične seoske vračare dobija više nego što je mogla i da zamisli. Pokazuje se da je crna mučenica upravo ona tamna materija koju su zahtevali urednici i priređivači zbirke.
Meni lično ovo je bila do sad najzabavnija priča za čitanje koja, međutim, vremenom gubi momentum mistike jer je zaprljana trivijalnošću seksualnih i morbidnih tropa, kao i foul language-om koji je povremeno too much.
U suštini, Crna mučenica je jedna visoko imaginativna i vizuelno sugestivna folk horor priča ispričana i brzom tempu, sa puno događaja i likova, štivo koje prosto vapi da se ekranizuje u nešto nalik Crnoj svadbi.
Najzanimljiviji lajtmotiv jeste drvo koje raste na groblju, ono čiji plodovi zadobijaju crnomagijsku moć upijanjem hranljivih materija iz leševa i nikad smirenih duhova žena-samoubica.
Uau, kakvi preokreti i ona scena sa gutanjem belog miša ?! 
Šok element priče je vrhunski ali se na kraju pokazuje da priča pati od sopstvenog izobilja. Nekad je više manje, a preveliki broj raznovrsnih i raznorodnih motiva i tropa u Crnoj mučenici zahteva znatno dužu formu kako bi svi bili dostojno obrađeni. Igore, ako imaš volje i inspiracije, pretvori ovo u roman ili barem novelu, biće to jedna odlična knjiga.