Ko čita domaću horor literaturu sigurno je upoznat sa likom i delom Milana Kovačevića. Nazvati ga predvodnikom novog talasa mlađe generacije srpskih pisaca horora (ili uopštenije-fantastike) ne bi bilo bez osnova. Milan piše kratku prozu, ali i već duže vreme radi kao svojevrsni komentator zanimljivih dešavanja na horor sceni, kako mejnstrim, tako i onoj underground, i to najčešće kroz medij Kulturnih lešinara – fejsbuk stranice i podkasta istog imena, na kojem predstavlja recenzije kultnih i novijih ostvarenja horor književnosti i filma, ali i, onako usputno obrađuje neke druge zanimljive društvene teme i pojave.
Ono što je za nas, ljubitelje horora, posebno značajno jeste da je Milan nakon svog prvenca – zbirke kratkih priča zanimljivog naziva “Vragovesti” iz 2022. godine, knjige koja je svojom originalnošću i savremenim pristupom u tretiranju horor tematike zadobila brojne poklonike, pre par meseci objavio drugu zbirku priča, ovog puta naslovljenu “Jalovište”.
Osim toga, Milan Kovačević je jedan od osnivača i urednika elektronskog i štampanog fanzina “Crnoslovlje”, Crnoslovolje je posvećeno horor i mračnoj subkulturi oličenoj u knjigama, filmskim ostvarenjima, muzici, stripu, te na taj način sasvim direktno i eksplicitno podržava stvaralaštvo drugih autora i umetnika iz žanra. Podsetimo da je “Crnoslovlje“ do sada objavilo pet brojeva svog fanzina i da su u njemu predstavljeni brojni autori iz žanra fantastike, kako kratkim pričama, tako i kroz intervjue. To sve govori u prilog činjenici da se Milan veoma vešto snalazi u dubokim i mračnim vodama horora i povezanih žanrova fantastike, te da ima šta da ponudi domaćoj publici.
Jalovište.
Ponovo intrigantan, upečatljiv, snažan i nadasve mračan naziv, neko bi rekao i morbidan, i ne bi pogrešio. Ovo je naslov koji odlično rezonira sa sadržajem, te kao takav savršeno stoji kao simbol ili predznak ideje koju priče prenose. Horor žanr je, mislim, posebno osetljiv na pravilan odabir onih reči, fraza i slika koje se guraju u prvi plan, tako da mogu reći da je Milan u ovom pogledu uradio fantastičan posao, birajući izraz koji evocira duboki mrak, jezu i temu propasti.
Za početak ćemo reći da je zbirka sastavljena od šest priča različite dužine i stila pripovedanja, one koje i pored toga zadržavaju osnovnu zajedničku nit i ton “vojvođansko depresijske strave”, što daje jedan ujednačen i nepomućen utisak o celovitosti narativa. Drugačije – kraće – rečeno – Milan je znao šta želi da nam predstavi i to je učinio bez štucanja i skretanja sa teme. U poređenju sa prvom zbirkom rekao bih da je homogenost Jalovišta uočlivija nego kod Vragovesti, što je svakako dobar znak ličnog i stvaralačkog razvoja autora o kojem govorimo.
A sada ono glavno – priče.
Uvodna priča pod nazivom “Gde đavo odmara krila” vodi nas u jedan klasičan Glišičevski seting, u pejzaž koji je mogao da se preuzme i iz Gogoljevih snovitrenja. Namučeni muški glas pripoveda nam o svom detinjstvu na selu, o babi koje se oduvek plašio a koja je u svojim mladim danima, poželevši ono kobno što u najvećoj meri testira žensku prirodu i dušu (potomstvo) – osudila svoju porodicu i to isto potomstvo na otplaćivanje duga nikome drugom do krilatom đavolu. Glavni lik priznaje da se ‘oduvek plašio onoga što je rođenjem pohranjeno u njemu‘, i to, kako će se pokazati, s razlogom. Sjajna priča koja nam i pored nedostatka neke preterano dinamične radnje daje do znanja šta možemo očekivati u ostatku zbirke, i koja je po svojoj poetici pravi most između Vragovesti i Jalovišta, te tako nužni izbor za uvodnu priču.
Druga priča nosi naziv “Kroz oči mrtvoga”. Ovde se već susrećemo sa dosta uzbudljivijom radnjom, punoj zanimljivih, tragičnih likova, od rođenja ispunjenih onom “jalovštinom” koje se pokazuje kao suvereni trop čitave zbirke. Jedna vojvođanska kafana, “Zagarača”, usred nepregledne monotonije blata i zapuštenih polja, stecište je vaskolikog šljama, sitnih kriminalaca i još sitnijih duša. Glavni motivi su svakako ugovor sa đavolom i pljačkanje grobova, kao nešto direktno preuzeto iz čudnih priča s početka dvadesetog veka. Legenda o bosanskom ukletom rudniku koje krije nezamislivo blago tera na delanje vođu bande da krene u pohlepom hranjenu poteru gde će pronaći ono što je tražio ali i mnogo više od toga. Čist Klarkeštonvski vajb motiva “otetog-prokletog” je ovde maestralno spojen sa prikazom društvenog raspadanja i nečemu nalik tarantinovskoj sprdačini sa temom anti-heroja.
Treća priča u zbirci “Jalovište” je i ona centralna. Nazvana je kratko i efektno – “Predstava” i krije kompleksnu radnju uobličenu pre svega kroz unutrašnje doživljaje i pažljivo psihičko nijansiranje glavnog lika – nespretnog i stidljivog domara medveđe telesne građe u jednoj seoskoj školi usred, naravno, depresijom premazane vojvođanske ravnice. Paradoksalno, ona je možda i najmanje “horor” a ponajviše “drama” u onom smislu da govori ponajviše o ljudskim odnosima, disfunkcionalnim porodicama, porodičnom nasilju i sličnim temama, ali je to upravo i njena najveća vrednost jer na taj način stvara uverljivu, gotovo opipljivu atmosferu socijalne strave. U „Predstavi“, namučeni školski domar traži utehu u sećanjima i konstantnim preživljavanjima na predstavu u kojoj je glumio u detinjstvu; to sećanje se pokazuje kao nešto jedino vredno u njegovom životu, i on bi to vredno i lepo želeo ponovo da otkrije i zadrži, ali avaj.
Neću vam dati nikakve konkretne detalje o samoj radnji kako vam ne bi kvario užitak prvog čitanja, ali mogu reći da “Predstava” veoma efektno prikazuje postepeni nastanak ludila i psihopatije. Pripovedanje je prožeto spojem tuge i gneva, melanholije i nelagode. A kao šlag na tortu, motiv lutkarske predstave i lutaka iskorišćen je izuzetno vešto, dajući priči snažan i suptilan jezivi ton koji osećamo kada god prisustvujemo nečemu što je “skoro ljudsko ali ne sasvim ljudsko”. Takav je upravo i glavni lik, ostajući u onoj liminalnoj zoni između čoveka i čudovišta.
Četvrta priča pod nazivom “Smrad iskupljenja” ponovo se vraća osnovnom tonu telesno-kosmičkog horora karakterističnog za Klarka Smita a još više za ćaleta na moderni horor žanr – svima dobro znanog H.F. Lavkrafta. Vraćamo se sitnim, alavim kriminalcima koji će svoj kraj naći u Carskoj bari – veoma potentnim lokusom za horor žanr. Tamo ih je odvela nužda, odnosno potreba da se otarase neželjenog tovara, ali za svoj dar vlažnoj majci Zemlji dobiće močvarno uzdarje.
Pravi prozni majstor zna kada je pravi trenutak da se promeni ambijent i razbije monotonija. U tom smislu, sledeća priča u zbirci, “Kozje staze”, predstavlja pravovremeno i scenski uspešno premeštanje u neke druge predele osim vojvođanskih ravnica. Radnja se ovog puta dešava u srcu Grčke, u jednom primorskom mestu Kefalonije gde letuje mladi zaljubljeni par iz Srbije. U priči su dobro iskorišćeni neki od mračnih motiva iz starogrčke mitologije i spojeni u zanimljiv narativ koji u svojoj srži ipak ima ljudske odnose, kao što bi svaka uspešna priča i trebalo da ima.
Završna priča u zbirci nazvana je “Samo meso”, koja nas ponovo, gle čuda, kao kukom zabodenom u naša leđa, povlači nazad u ravničarski prividni mir i blato ljudskog postojanja. To je priča o odrastanju i mraku koje takav jedan period života svakog čoveka prati.
Glavni motiv Kovačevićevog svetonazora jeste da je svet jedno jalovo mesto, a sa njim i ljudska civilizacija koja je naseljava. U ovom svetu ne postoji seme nade, niti plod razuma i smisla, a čak je i čitava ljudska patnja besplodna i uzaludna. Ali moramo je doživeti i preživeti.
Likovi u Jalovištu su uglavnom morbidnosti skloni, teške i mračne naravi, puni opasnih i otrovnih tajni iz detinjstva. Mnogi od njih voleli bi da se nikada nisu ni rodili, a ostatak čovečanstva složio bi se sa time. Jalovište koje prave od svojih i tuđih života tek je nešto što im je sudbinski predodređeno, dato rođenjem.
Jezovitost Milanovih priča ne počiva samo na brutalnim scenama nasilja, na prisustvu monstruoznih bića ili entiteta, niti na upornim slikama telesnog i materijalnog raspadanja (iako su one vrlo vešto i uverljivo opisane), truleži i smrada, već se pre svega rađa iz utiska da je raspadanje i ludilo nasledno i prenosivo, stalno u prelazu, te da predstavlja temeljno egzistencijalno stanje svega živog i postojećeg, što je nešto čime odiše proza Lavkrafta, ali još više Ligotija, koji je očigledno uzor većem broju pisaca horora mlađe generacije, i to sa punim pravom, rekao bih.
Sivilo bačkih i sremskih ravnica i pustopoljina odličan je element mizanscena i nije tek puka podloga i pozadina, već aktivni učesnik u dešavanjima, mesto koje magnetski privlači nesrećne i zlehude. Kako su Vragovesti bile “stripovsko-betmenovski i Barkerovski” mračne i visceralne, tako su priče iz Jalovišta “bulatovićevski, ligotijevski” ogrezle u depresivnu tmast, što je sa aspekta književne vrednosti očekivan i vešto izveden manevar skretanja sa uskih koloseka palp horor literature, te gaženje ka nečem širem i moćnijem.
Ako je prva zbirka pokazala preliminarne, visoke, domete Milanove maštovitosti, a druga dokazala kako isti autor ume stilski i konstrukcijski da se izbori sa složenijim narativima, u trećoj knjizi (bez obzira da li će ona ponovo biti u formi kratkih priča ili romana, što bi bilo sjajno, a o čemu ima predznaka) lično bih voleo da vidim kako će se Kovačević snaći sa obradom nekih urbanijih tema, savremenih, sa još više događaja i dijaloga, te možda i mešanje sa drugim žanrovima fantastike, što da ne.
Podsetimo da je Milan Kovačević ponosni autor izdanja na stranom – poljskom – jeziku (Vragovesti, objavljeno tokom 2025. godine), što ga stavlja u izabrani krug domaćih književnih stvaralaca.
Za kraj, vredan pomena je predgovor za zbirku koji je napisao niko drugi do Dejan Ognjanović, možda i jedini pravi autoritet u polju žanrovskog horora na ovim prostorima, i njegove reči su umerene i poštene u procenjivanju obima i kvaliteta Kovačevićevog pisanja. Kao što su primetili i drugi čitaoci, Kovačević ponegde i dalje zadržava stil i način razmišljanja koji preferira “konkursno orijentisanu prozu za američko tržište” u vidu nekih reči, izraza i konstrukcije rečenica, pa i čitavih priča, ali to su stvari od manjeg značaja koje se ispravljaju od zbirke do zbirke.