(Odlomak iz neobjavljenog romana “Kćer bogumila”, mračnog fantasy krimi-trilera)

Kada je Lela svojim nezastrašenim ljubičastim volksvagenom stigla do tunela počela je da pada kiša. Gotovo istog trenutka njoj stadoše da se javljaju sevanja ispred očiju. Migrena. Ooo, ne.

Ispred nje se crnelo neko okno, kao gladna usta džinovske zveri. Morala je da trepne par puta kako bi utvrdila da je to što gleda istina.Tunel? O tome joj niko ništa nije spominjao, čak ni pričljivi navalentni radnik sa pumpe.T

unel je delovao jadno i usko, ni nalik modernim osvetljenim prolazima kroz brda napravljenim od betona i neonki. Ne, ovaj tunel, seoski, svetinjski, onaj koji je putnike namernike uvodio u selo, bio je znatno starije utrobe. Zidovi su bili hrapavi i neujadnačeni a tek je poneko svetlašce na po desetak metara udaljeno od prethodnog pokazivalo strukturu i boju stena. Leli je sve to ličilo na džinovsku jamu kroz koju je nekada davno čudovište neizmerne snage i volje svog htonskog karaktera iskopalo kandžama sebi put vani. Bilo je jasno da to nije oduvek bio tunel. Ili barem ne samo tunel.

U trenutku su se zabelasali i neki natpisi uobličeni pismenom i smislom koje Lela nije razumevala. Htela je što pre da izađe iz njega, iz tog kamenog zavijenog groba. Čak se i njena buba mučila i negodovala, iako put u samom tunelu nije bio ništa strmiji niti naporniji od puta na otvorenom.

Na izlazu iz tunela otvorio se pogled na koritastu udolinu između šest planinskih vrhova. Leli ovaj prirodni predeo neprevaziđene lepote i neobičnosti zaliči neodoljivo na spoljašnji oklop morske krabe ili pak nečiju džinovsku kandžu koja se sklapala oko sela.Lelu dočeka kiša koja je bila nestvarno jaka, padajući na haubu vozila u slapovima. Brisači su zastajali u radu od napora, a Lela nije mogla najbolje da vidi ni kuda se kreće! U istom odnosu pojačaše se i njeni bolovi u glavi.Iz ustiju joj izlete jauk.

Ono malo od okoline što je mogla da sagleda kroz šoferku i bočna stakla govorilo je u prilog tome da selo nije bilo malo već poveće, a njegova arhitektura ukazivala je na staro poreklo, austrougarsko, možda i tursko, sa uticajima obeju strana, istoka i zapada, i karakterističnim mešanjem stilova za mahale duboko u unutrašnjosti Bosne i Hercegovine kao i Hrvatske i drugih krajeva zapadnog Balkana.

Nigde međutim nije bilo znaka koji bi pokazao naziv sela, kao da je to bilo dobro čuvana tajna. Selo je bilo zgusnuto i ušuškano i Lela bi svakako pomislila kako je to jedno veoma lepo mesto koje privlači brojne turiste, samo da ga je upoznala pod drugim okolnostima.I da ne pada ova užasna neprirodna kiša! – seća se da je pomislila pre nego što su kapi kiše počele da menjaju boju.Bio je to tek nagoveštaj rumenila u vodi, ničim izazvane i moguće rđe. Kako su prolazile uznemirujuće sekunde međutim, hromatski preobražaj i obojeno izvitoperenje vodene zavese postajalo je sve jače.Blago zacrvenjene kapljice udarale su po vetrobranskom staklu, pravile potočiće bolesne boje koji su izazivali Lelino čulo vida.

Nije vodila računa o brzini kojom se kreće. Put je vrludao usko među seoskim kućama a Lelinu pažnju je u sve većoj meri zaokupljala neprirodna krvava kiša koja ju je tako bolno podsećala na operacije iz detinjstva, te rečice krvi koje su tekle između njenih butina kada se probudila i…

„Uf, pazi!“ – doviknula je sama sebi.Ugledala ih je kroz krvavu zavesu a narastajući osećaj užasa prvi put se javio kada je bol u glavi sevnula optužujuće.

Bili su na putu, gotovo po sredini, čovek i devojčica. Vukli su se sporo, letargično, bez ikakvog obzira prema hladnom vremenu, kiši, seoskom okruženju koje ih je gutalo u svoj jednolični zagrljaj. Čovek je bio ogroman, plećat, naduven, ali poguren, slepljene retke kose po džombastoj glavi. Lice mu je odražavalo sivilo trenutka. Devojčica je bila sitna. Ukvašena kao miš. Njena nežna šaka gubila se u čovekovoj ručerdi. Bila je u lakoj spavaćici, bosih nogu, puštene tanke kose…

Njeno bledo telo i usahli obrazi probudili su u trenu svu lavinu osećanja u Lelinom umu, sva zaboravljena i odgurnuta sećanja o procedurama kojima je bila podvrgnuta…Išla je pravo prema njima! Da ne bi prednjim branikom direktno udarila u njihova kišom omekšala tela skrenula je naglo desno! Stado ovaca prelazilo je tuda put, prateći svoje čuvare.

U trenutku kada je ljubičasta buba udarala u nečije gnjecavo telo ugledala je glavu žrtve. Groteskno izobličeno lice sa iskrivljenim crtama očiju, njuške i vrata pogledalo je nevino ka Leli..TRRRAAAAAASSSS!Krvava kiša i krvavo runo iz kojeg vire slomljene kosti.

Razbacani parčići stakla svuda po putu.