“San drugog ustanka” je novo delo na srpskoj literarnoj sceni iz žanra horor-trilera koje duguje puno skandinavskom noir-u (što autor ne krije već se i trudi da istakne) ali možda još više američkoj palp književnosti. Kao što se i u blurbu na zadnjoj strani korica kaže:” Na granici između arheološke fantastike, mračnog trilera i savremenog horora, roman vodi čitaoca kroz…” vidimo da je autor svestan višežanrovskog tumačenja svog dela. Takav pristup pisanju je, međutim, mač sa dve oštrice, što ćemo obrazložiti dalje u tekstu.

Roman počinje kao avanturistički roman o tajnama skrivenim u nekim dalekim arapskim pustinjama (možda Džabal Šar u Saudijskoj Arabiji?), što mi je istog trenutka u glavi stvorilo pomalo zbunjujuću kombinaciju scena iz filmova “Lorens od Arabije” i “Mumija”. To romanu daje starinski šmek i evocira klasike književnosti, što je vrlo lepo izvedeno. Uvodno poglavlje je po stilu i temama blago podsetilo na čuvene pisce Kena Foleta i Roberta Luisa Stivensona. Ovo je svakako pohvalno za autora-debitanta Brana Drakulića o čijem delu govorimo.

Preostali deo romana bavi se likovima i radnjom na podjednako zanimljivoj lokaciji –  maglom i hladnoćom okovanog ostrva Markdal blizu obale Skandinavije (imam utisak da autor namerno krije, odnosno zamagljuje tačno mesto/državu gde se radnja dešava, ili prosto stvara neku fikcionu, nepostojeću) – čime se stvara veoma efektan dualitet scenografija – jug i sever, toplo i hladno…

Autor je napisao jedno pitko delo, koristeći, mahom, jednostavne efektne rečenice što znatno olakšava čitanje. Poglavlja su data u kratkim scenama, poput filmskih kadrova, što sve vreme tera na dalje čitanje. Generalno, roman poseduje izvesni filmski, odnosno vizuelni kvalitet, što je svakako korisno i zanimljivo svim onim čitaocima koji vole da stvaraju detaljne slikovite prikaze radnje u svojoj glavi.

Glavni likovi su inspektori iz velikog grada, Vorghajma (? fikciono mesto, ako me Gugl ne laže) koji su poslati na obod države da istraže veoma neobični, gotovo ritualistički slučaj ubistva lokalnog biznismena. (Dolazak na ostrvo podseća malo na roman i film “Shutter island”, ali se sličnosti brzo gube pod navalom originalnih scena…) Autor Brane Drakulić iskoristio je tom prilikom prepoznatljivu ali uvek efektnu međuigru starog, iskusnog, ciničnog inspektora srušenih ideala, i mladog, naivnog, vrednog i tehnološki potkovanijeg kolege, da prikaže borbu između starih i novih vrednosti, ali i između različitih strane kockice koja se zove “istina i pravda”. Svako od njih na ovaj pojam gleda na sopstveni, često međusobno suprostavljeni način, što doprinosi dinamici dela. 

Pored uzbudljive radnje, roman je bogat i fino doziranom količinom psiholoških previranja i unutrašnjih monologa koji se odigravaju u glavama likova, tako da se u pojedinicim trenucima briše granica između stvarnosti i mašte, što produbljava misteriju. Ovo međutim, može biti i zamka za pisca, jer monolozi, naročito oni stavljeni pod navodnike kao u romanu “San drugog ustanka”, mogu zbuniti čitaoce koji neće znati da li je nešto stvarno izgovoreno ili tek umišljeno.

Pored  pozitivnih stvari u tehnici i stilu Drakulićevog pisanja, onih koji su isticanje, ima, naravno i onih ne toliko pohvalnih. Povremeno se dešava da dijalozi ispadnu iz uverljivosti, a ponekad, što je ređe, da totalno omanu u svojoj funkciji. Pravi ljudi ne izgovaraju rečenice poput: “Ovo mesto je uvek negovalo tamu, a mi smo samo senke njihovih grehova.” (to jest, osim ako nisu likovi iz serije Greh njene majke). Ne samo što takvi pasusi deluju lažno, nego i nekako mehanički.

Slično je i sa monolozima. Teško možemo zamisliti da bi bilo koji iole normalan čovek, osim pomalo retardiranog egomanijaka, pomislio u sebi sledeće rečenice: “Ma uništen sam! Nema šanse da se izvučem iz ovoga. Robija mi ne gine! Ne smem ni da pomislim šta rade u zatvoru zgodnim biznismenima poput mene…”

No, da se vratimo radnji…

Duo inspektora ubrzo saznaje da je žrtva “kontraverzni biznismen” (da, i Šveđani ili šta već da su, ih imaju) po imenu Sigmund Hagen. Ubistvo je groteskno (opisano u sitna crevca, bukvalno), ono koje šalje poruku. Sigmund je otac dvojice mladića od kojih je jedan emo-gej-sektaš opterećen temama serijskih ubistava (lik je, kao što vidimo, predstavljen na granici parodije za šta nisam siguran da dodaje kvalitetu dela), dok je drugi teško bolestan, ophrvan misterioznom bolešću koju je pokupio kao arheolog u inostranstvu. To je zapravo onaj nesrećni arheolog iz prvog poglavlja “Arabijskih noći” te tako autor uvodi implicitnu veza između ubistava u Skandinaviji i neke zaboravljene arapske kletve.

Ovaj roman se može posmatrati i kao svojevrsno osveženje na domaćoj triler sceni jer se bavi inostranim likovima i inostranim pejzažima; da je iskoristio neki pseudonim, mislim da bi Brane mogao mnoge čitaoce da zavara kako je roman napisao neki rođeni Skandinavac. Narativ nas vodi u veoma upečatljive prirodne ambijente koji pokušavaju da čine organsku celinu sa misterijom koju rešava glavni dvojac inspektora.

Pored glavnih likova, San drugog ustanka nam predstavlja čitavu galeriju likova od kojih je većina u sivoj zoni ili bolje reći, na mračnoj strani skale “dobro-loše”. To su najčešće iskarikirani pojedinci gnusnih ličnih osobina i karaktera, mizerni mali ljudi ili ogavne ljudske gnjide koje se prepuštaju svim vrstama niskih strasti. Zaista, u pojedinim delovima romana ovo karikiranje čitavog spektra ljudskih grehova pomalo zamara i traži ublažavanje tona. Na sličan način može se posmatrati i ponavljanje ovoštalih tropa i klišea, poput policajaca koji jedu krofne, mladića koji sluša death metal i opsednut je serijskim ubicama, motivom mrtve majke koju u podgrejanom stanju leša u svom stanu drži mentalno nestabilan član zajednice, ruskih mafijaša koji na bicepsima imaju istetovirane slike ruskih crkava i kalašnjikova… Niz se može nastaviti sa još desetak primera. 

Dok se gnusni zločini nastavljaju nesmanjenom žestinom, inspektori shvataju da je slučaj prilično zamršen, da vodi do brojnih tajni iz prošlosti mnogih meštana na ostrvu koji su delovali “ugledno” i “poštovano”, kao i da ničija bezbednost nije zagarantovana. Ostrvom se širi teror. Da li će policija uspeti da zaustavi manijakalnog ubicu kome je osveta očigledan (ali, da li i pravi?) motiv? 

Inspektori brzo dolaze do saznanja da je prva žrtva – Sigmund Hagen – vodio brojne sumnjive poslove, te da je u igri možda i ruska mafija, za koju se poslovnično zna koliko može biti surova u svojoj odmazdi prema onima koji je prevare. Osim degeneričnih potomaka, Sigmund ima i prefriganu suprugu koja se u prvo vreme ne spominje jer je navodno na službenom putu u Italiji. Na površinu uskoro isplivava informacija da je ona već nekoliko dana na ostrvu, te da ga možda nije ni napuštala, već da je bila tu čak i u času ubistva?! Da li je ona ubica ili naručilac istog? 

SPOILER ALERT: (O Hagenovoj supruzi ubrzo saznajemo još puno gnusnih detalja. Mogao je taj spillage informacija da bude i delay-ovan, bar da bi se napravila još veća tenzija. Anywho.. baš i ne štima da je žena bogataša neka plaćenička domino-dama, maltene obična prostitutka koja pruža izopačene seksualne usluge drugim žiteljima ostrva, a da pritom drage volje otkriva taj svoj gadni identitet i dragovoljno pokazuje snimke svojih porno-sesija policijskim inspektorima koji istražuju slučaj ubistva njenog muža?! Ovo je prilično nelogično i neuverljivo).

Autor romana u nastavku romana pokazuje još jedan od svojih kvaliteta. Naime, vanredno vešto svaljuje “krivicu” na sledeći skup sumnjivaca… da bi ih već u sledećem poglavlju ubio, namenivši im neku strašnu (i detaljno opisanu) smrt. Time se oni efektivno brišu iz slagalice, što produbljuje misteriju i neizvesnost.

Kako lokalna policija i pored svih dokaza ne želi da veruje da tako gnusne zločine može da počini neko od “njihovih” – neki pripadnik lokalne zajednice (iako se već za polovinu njih ustanovilo da su ili degdnerici li pedo-psiho-younameit-sadomazo-čudaci) – pažnja se preusmerava na malobrojne strance koji posećuju ostrvo. Da li ubica može biti neki od došljaka i posetilaca, recimo izvesni Hans Ditrih, Nemac koji je jedno vreme u mladosti drugovao sa ubijenim Hagenom? On je negde na ostrvu, ali ilegalno, i u skrivanju. Brzo se otkriva da je taj tipus Ditrih i sam bio član one nesrećne ekapedicije u arapskoj pustinji gde je Bjorn Hagen, jedan od sinova žrtve, tragao za nekakvim ‘izgubljenim gradom’. Nakon povratka u civilizaciju priman je u psihijatrijske ustanove jer je tokom pustinjske oluje koja je zbrisala ekspediciju i njene članove doživeo “brzu i totalnu defragmentaciju ličnosti” kako kaže autor. (Uzrok – zarobljeništvo od strane ekstremista, ispiranje mozga, sistemska tortura, psihodelična iskustva… ko bi ga znao?)

Hans je u međuvremenu postao opsednut biblijskim proročanstvima o kraju sveta, dolaskom Antihrista (što je još jedan primer omrznutih nam klišea), Armagedonom i Satanom, te da je na misiji da ubije Zver koja preti da uništi svet. Time svakako skače na prvo mesto glavnih sumnjivaca. 

Završnica romana donosi razrešenje misterije po (preovlađujućem) ključu fantastike i natprirodnog, što bi onda ovaj roman pre svrstalo u fantastiku, odnosno horor, u krešendu mučnih scena i uzbudljivih otkrovenja koji ostavljaju i blagu šansu da su barem neki od paranormalnih dešavanja umišljeni proizvod obolelog uma.

Iako su na kraju rešili monstruozne zločine, kao i misteriju ubice (što je, jelte, i bilo očekivano od jednog triler romana), našim protagonistima – dvojcu inspektora koji su od omrznutih neprijatelja postali (gotovo) srdačni frendovi koji zajedno cirkaju po barovima – naređeno je da zatvore slučaj bez mnogo podizanja prašine i čačkanja po masnim prstima i džepovima pripadnika ‘uzorne’ markdalske zajednice. 

Završivši sa čitanjem ustanovio sam glavnu stvar koja mi je, i pored preovlađujućeg uživanja u otkrivanju identiteta ubice, kvarila štimung. Naime, roman je natrpan nepotrebnim poređenjima; na pojedinim stranicama gotovo svaka rečenica dopunjena je poređenjima i veznicima “kao”, “nalik”, “slično”, “poput”. To vrlo zamara i kvari čitanje. Čini se da je ovo bio proizvod autorove legitimne želje da podigne stil pisanja na viši nivo, i donese mu određeni lirski ton, ali to često ne uspeva, već deluje kontraproduktivno. Daću vam par primera rečenica da razumete o čemu pričam.

“Lice mu je bilo poput mape umora – podočnjaci natečeni i modri kao mrtvačke mrlje, oči upale crvene kao da su mu kapilari pucali od unutrašnjeg pritiska….”

“Prstima je prošao kroz brkove. Pokret je bio tako grub, da je osetio kao da je rukom prešao preko čelične vune…”

“Hladna ruka iz mraka namotala mu je pojas poput zmije koja pokušava da uguši svoj plen…”

“Detektiv Larson se uvijao u krevetu kao baštenski crv izložen sunčevim zracima.”

 Osim toga, bilo je teško uživeti se u likove jer su krajnje antipatični, svako na svoj način.

Za kraj mogu reći da je “San drugog ustanka” je jedno delo na razmeđi više žanrova – procesnog krimi romana, trilera i horora sa elementima slešera i slepstika. To je istovremeno njegova najveća preporuka i unikatnost, ali i izvor brojnih idejno-stilskih problema. Da li bi, reklamirajući se pre svega kao eksplicitni horor, mogao doći do više čitaoca? Ne sumnjam da bi, uzimajući u obzir (čini se sudbinski predodređeno) prezime autora ????, uspeh na tržištu domaće horor proze bio zagarantovan. Šalu na stranu, ovaj roman nije za decu mlađu od 16 godina niti za one osetljivog stomaka, ali će baš zato ljubitelji filmova o serijskim ubicama, skandinavskih noir romana i italijanskog giallo-a biti sasvim sigurno zadovoljni.

Napomena: Slike su uzete sa FB profila autora romana Brana Drakulića