Već neko vreme mi je u rukama još jedna od lepotica iz Narator izdavaštva, tvrdokoričena zbirka priča u koju je uloženo puno truda oko stilizacije, preloma i ilustracija. Ovog puta je u pitanju Zbirka klasičnih fantastičnih priča, i ona lepo dopunjuje ediciju klasične kratke proze koja je do sad obuhvatila zbirke priča iz žanrova misterije, horora i romanse.Kako sam konačno, i posle veoma temeljnog i sporogorućeg uživljanja u priče i likove (knjiga je inače pozmašna, ima preko 450 strana većeg formata) završio sa čitanjem, red je da kažem i par reči, te da odložim ovu plavu literarnu zavodnicu na police među njene sestre – luksuznija izdanja knjiga tvrdih korica – gde joj je i mesto.

Za početak, druženje s njom bilo je pravo zadovoljstvo, senzualno i stimulativno intelektualno ugađanje radoznalom dečaku u meni, što samo dokazuje da većina autora iz zbirke zadržava pravo na počasno mesto u dvorani književnih legendi.Koji su to sve od svetskih velikana književnosti zastupljeni u ovoj zbirci koja cilja na (proto-naučno) fantastični element kao onaj zajednički i objedinjujući faktor? Zbirka sadrži ni više ni manje nego 24 priča (ako sam dobro izbrojao iz sadržaja) uzetih iz širih i ponekad znatno poznatijih opusa mađioničara pisane reči, njih šesnaest (neki su zastupljeni sa više priča) među kojima su najveća imena svakako Džek London, Mark Tven, Artur Konan Dojl, Natanijel Hotorn, Meri Šeli, H. Dž. Vels, pa čak i Lavkraft koji je inače ime koje mnogo lakše i prirodnije vezujemo za horor žanr. Vidite i sami da je to krajnje opasna ekipa, te da kvalitet i zanimljivost priča nikada nije dolazila u pitanje.

Bilo je naravno neizbežno da se s nekim od priča susrećem po drugi ili treći put, jer su one već bile uključene u drugim zbirkama, bilo antologijama ili samostalnim autorskim izdanjima, ali to ni najmanje nije umanjilo uživanje ponovnog čitanja. Tu pre svega mislim na Meri Šelijevog Smrtnog besmrtnika, kog sam čitao u barem tri zbornika do sada (po meni ipak unekoliko dosadna priča, prezasićena romantičarskim promišljanjima i monolozima), kao i Lavkraftova Boja iz svemira, koju sam čitao u oba Nekronomikona, Fantastičnim pričama (2012, ne mogu da se setim izdavača), i još par knjiga od Orfelina… Kako mi je to inače i jedna od omiljenih H.F.L. priča (pored Pikmanovog modela i Muzike Eriha Zana), nemam zamerki zbog toga. Po mom izboru, ovo je i najbolja priča u zbirci. Neću mnogo o njoj, verujem da su je pročitali svi pravi ljubitelji fantastike i horora, a ako je nekim čudom ona nekom promakla, bolje je da o priči znate što manje i uživate u svakoj rečenici kada je prvi put čitate.

Od ostalih priča izdvojio bih maestralnog H.Dž. Velsa i njegova Vrata u zidu, nostalgičnu psiho-dramu koja se sve vreme koleba između fantazije i realnosti, kao i podjednako tripoznu Priča o pokojnom gospodinu Elvešamu, koja dobro utire put za kasnije mnogo češće i popularnije priče o zamenama identiteta, demonskim opsednutostima, razdvajanjima duše i tela… što su sve tropi koji će se često koristiti u savremenijoj horor prozi. Prilagodljivi rezultat od Stenlija G. Vajnbauma, priča o devojci koja dobija neverovatne mutantske moći regeneracije i prilagođavanja takođe nosi veliki potencijal za kasnije razvijene žanrove medicinske naučne fantastike i body horrrora. Slično je i sa pričom Eksperiment doktora Hajdegera od Natanijela Hotorna koji se svojim motivom potrage za večnom mladošću i neizbežnim neuspehom te potrage koja sa sobom nosi strašno izobličenje i smrt, može posmatrati prethodnicom ideja na kojima je nastao recimo film Substance. Takođe, nekoliko priča nudi ideju uništenja sveta u kakvoj prirodnoj ili ljudski izazvanoj kataklizmi, stvarajući temelje postapokaliptične proze…

Meni lično su pored samih priča podjednako zanimljive bile i ukratko predstavljene biografije pisaca sa najvažnijim detaljima iz njihovih života, najpopularnijim delima ili onima koja su ostavila dalekosežni uticaj na kasnije generacije pisaca, baš kao i neke njihove zanimljive citate ili rečenice iz dela. Neki od pisaca, poput Džeka Londona, Fic Džejms O’Brajen, Edvard Pejdž Mičel i dr. bili su pravi pustolovi i ljudi nemirnog duha čije se stvarne dogodovštine mogu meriti sa onim fantastičnim iz njihovih priča. Žene autorke su, sa druge strane, uglavnom bile jake nezavisne ličnosti koje su popločavale put za rodnu jednakost, osnaživanje žena, dobijanje prava glasa itd.

Od manjih zamerki izneo bih (sasvim subjektivno) mišljenje da su neke od priča ipak previše detinjaste, romantičarski zastarele, kako po stilu, tako i po temama koje obrađuju, te da ne uspevaju da ponude nešto zaista zanimljivo i relevantno nama, ljudima 21. veka. Na sreću, takvih priča je malo. Kod većine priča jasna je njihova didaktička uloga; u njima nema mnogo dvosmislenosti i nedorečenosti što može da bude kvalitet koliko i mana. Zločinci bivaju kažnjeni. Čak i oni preterano radoznali i neustrašivi protagonisti bivaju kažnjeni. To je i dalje daleko od modernih i rekao bih, moralno ambiguentnijih principa savremene kratke proze koja pruža daleko više nijansi na skali dobro-loše.Ilustracije u principu služe svojoj svrsi, ali su za moj ukus pomalo generičke i, koju reč da upotrebim… nonšalantno bajkovite, umesto da budu oštrije i eksplicitnije vizuelne interpretacije dela.

Za sve vas koji volite fantastičnu prozu a još niste nabavili ovu literarnu femme fatale, ja vam dajem apsolutnu preporuku. Ona budi ono neiskvareno dete u svima nama.