U malome neuglednom gradu kraj jezera stolovao je kralj što halapljiv i alovit beše na hranu i piće. Kralj je bio ogromnog trupla i nadute mešine, i izvoljevaše najrazličitije đakonije i poslastice koje njegovi podanici ne mogaše uvek da sprave i dostave. A kralj bi se tada razbesneo ko aždaja ranjena i mnogi se kunu da bi kralju para na uši izbijala i vatra iz očiju. Jednoga dana kralju ne beše po volji jelo što mu mlada služavka donese te iz obesti i halapljiivosti on služvaku pojede! celu, celcijatu, te od nje ostahu samo ukosnice i oglodane kosti. Ovo sve kraljeve podanike prestravi a međ narodom se reč proširi da zverskoga vladara imaju.

Tih se godina u gradu mudrac neki pojavi za kog pričaše da sve tajne zna i vradžbine prirodne. A dvorjani brže-bolje po tog mudraca odoše i rekoše mu za nevolju svoju, kako im se vladar u zverinje obrnuo. Mudrac im reče da u kralju ala boravi te je ovaj halapljiv i alovit, i da je spas jedini da se ala iz kralja istera. Pa im reče: „Dovedite vi mene pred kralja vašeg i ko kuvara me najslavnijeg predstavite, a ja ću vas vaše nevolje osloboditi.“ Kako mudrac reče tako i učiniše.

A kralj se na spomen kulinarstva raspameti, zamišljajući sva ta divna jela i đakonije što će ovaj mudrac spravljati za njega. Al mudrac mu reče: „Oj veliki kralju, ne valja se po dan vasceli u dvoru obrtati, međ četiri zida. Već za jači apetit i glad silniju na vazduh se izaći mora, na brodici po jezeru velikom proći. Jer otvoreni vazduh sva čula podstikuje, a ponajviše glad. A na brodu ću vam jelo servirati, najslasniju đakoniju što ruka ljudska stvori!“
Kralj već obnevideo beše od neprirodne gladi i on na izlazak pristade i na kraljevsku se brodicu pope, što velikim jezerom plovi. A mudrac sačeka da kralju od gladi para na uši izbije i vatra na oči, te ga na palubu broda izvede, tobož da mu najdivnije jelo predstavi što zaklonjeno poklopcima beše. A kad mudrac stade poklopce dizati iz kralja ala navre čudovišna, sa zelenim škrgama i užarenim očima! A mudrac brže, bolje alu u jezero gurnu te kralja od alapljivosti spasi.

No ovo tek nesreća za grad beše, jer se Ala vodi prilagodi, i poče lovit ljude po obali, a ponajviše ženskinje i decu. Tako se vladar muke svoje oslobodi sve na račun naroda, ko što uvek biva. A u gradu beše mlinar neki kom se mnoga deca rađaše, ali koja redom umiraše u alinim čeljustima. Neka jedva krst dočekaše a neka ni petnaest dana. Tako mu redom osmoro dece smrt od ale nađe što vrebaše, a čovek deveto dete da zaštiti kod onog mudraca ode i upita ga očajno za savet. A ovaj mu reče: „Stavi dete na raskršće blizu jezera. Izreži kartu pa napiši: Uzmi kume dar od Boga i svetoga Đorđa, i stavi na dete.“ Čovek tako uradi i ostavi dete samo. Utom iz vode ala izađe dete da proždere, ali kartu vide, uze dete u zube, odnese ga mlinaru u kuću. Onda sveštenika dovedu da dete krsti, a ala mu kum beše. Detetu ime Najden nadenu, jer ga ala nađe i donese.

Dete ovo jarosno i silno beše još u kolevci i golim rukama zmije daviše, al kad u mladića izraste, jak beše ko deset mu vršnjaka, stalno na polju izvrćući kamenje i debla obarajući, nezasit u jelu i piću. A ljudi ga se kloniše jer svi oko njega stradaše od te njegove sile i moćnosti. Tad se ala iz jezera ponovo javi i stade da proždire device i nejač. A Najden, za svoje kumstvo neznajući, na glas objavi da će aline žrtve osvetiti, i alu iz jezera proburaziti. Neki govoraše da ala u pećinama smrdljivim boravi sa one strane jezera, niz litice, te se Najden tamo uputi. Na put spremi par krčaga vina i topuz okovani, ali hrane zaboravi, već mu se tek parče hleba u zavažljaju nađe.

A kraj jezera prosjaka srete što mu sreću poželi i hrane zatraži, no mu Najden ne dade, jer hrane najmanje imaše. Najden alu u pećinama smrdljivim nađe i zapodenu se borba junačka, no ala jača od Nejdana beše i njegovog topuza te ga preko jezera baci, među ljude da vide. A ljudi se silno uplašiše jer Nejdan im zadnja nada beše, a sad i nju izgubiše.

Al Nejdana ljute rane i čudovišnost ale ne pokolebaše već on ponovo na put krenu da žrtve osveti a alu proburazi. Najden svega ponese al pijaće vode zaboravi. Kraj obale prosjaka srete što mu sreću požele i vode zatraži ali mu Nejdan odbi jer vode sasvim malo imaše. Tad se Nejdan još jedared sa alom sukobi no ala snažnija beše od Nejdana te ovoga preko jezera baci, međ preplašeni narod. A ljudi počeše vojsku da spremaju u očaju, u boju svi da izginu jer im dozlogrdilo beše da žene i decu gube od ale.

Al Nejdana rane ljute i čudovišnost ale ne obeshrabriše već on ponovo na put krenu žrtve da osveti i alu proburazi. I ovoga puta svega ponese, i pijaće vode, i vina i hrane i svoj topuz okovani. A kraj obale prosjaka sretne što mu sreću požele i ne zatraži ni vode, ni hrane, ni vina, već topuza okovana. A Najden skide svoj topuz sa ramena i prosjaku ga baci, znajući da mu protiv ale nikakvo oružje pomoći neće, već kakva lukavština. No prosjak aljine svoje zbaci iscepane, i pred Nejdanom se mudrac onaj stvori, što alu iz kralja istera.

I mudrac mu reče: „Ako alu hoćeš nadvladati u Zmaja se moraš obrnuti jer od Ale samo Zmaj je jači. No moj savet poslušaj. Zmiju nađi što joj krljušt ljudsko oko četrdeset godinica ne vide, lobanju joj stucaj i smuti u vinu, te popi naiskap. Tako češ se u Zmaja obrnuti.“ Tako mudrac reče i svojim putem ode.

A Nejdan mudraca posluša i po savetu uradi. Zmiju starkinju nađe što joj krljušt glatku ljudsko oko četrdeset godinica ne vide, lobanju joj smrska te u vinu ko prah stuca, i popi naiskap. Tad Najdena duša napusti, te ovaj pade ko mrtav pade. A duša se u Zmaja obrnu te u visine polete alu da potraži, svog roda i krvnika. Sa visina zmaje alu spazi, u dubinama jezerskim, te se sa visina strovali u jezerske dubine i alu poduhvati. Tad se boj junački zapodenu, junački i čudostrašni, jer ala beše narasla od krvi i besa, debela u struku sa oštrijem kandžama. A Zmaj beše okretan i vispren, te alu udaraše sa raznijeh strana.

Tri se dana i tri noći Zmaj i Ala na jezeru hvataše te na koncu Zmaj proburazi alu! i mnogu decu iz trbušine spasi.
U to vreme ljudi se iz grada skupiše u vojsku, te svaki sekiru ili vilu uze, pa ka jezeru krenuše alu da satru, jednom za svagda. Usput na Nejdana mrtvog naiđoše, što ga duša napusti. Ljudi Nejdana zakopaše, uz časti i počasti i hrabrost stiskajući međ sobom ka pećinama kretoše.

A iz vode tad Zmaj iziđe! iznuren i slab, u telo smrtno hoteć da se vrati. Ali ljudi kad ga videše, povikaše „Ala! Ala!“ te Zmaja okovaše i Zmaja zarobiše.
Tako ljudi Zmaja upregoše radove da radi, rovove da kopa, bedeme da gradi, oblake da tera i zapovevačke vojske da pobeđuje. I od toga dana grad njihov postade čuven i moćan, po bogatstvu i snazi slavan.

I to priča beše o Zmajevom gradu.