(deo ovog teksta korišćen je kao predgovor za roman Hromi vuk)

Svake godine se u srpskom jeziku pojavi na desetine i desetine novih reči i izraza. To čak i u današnje doba jasno definisanih filoloških, lingvističkih, leksičkih nauka i njihovih pravila, kao i u doba savremenih medija i tehnologija kojima se razvoj jednog jezika mnogo lakše i efikasnije prati, dovodi do ogromnih problema i poteškoća. Glavno pitanje koje se postavlja glasi: Da li mi govorimo i pišemo na istom jeziku, mi iz Bora, Subotice, Vranja i Priboja? A šta sa onima u rasejanju, na primer u Čikagu?

Da li govorimo i pišemo na istom jeziku danas kao što smo i juče, kao što ćemo sutra? Da li istim jezikom komuniciraju unuk i deda, generacije koje su živele pod različitim okolnostima, u drugim socio-ekonomskim strukturama, pa čak i u drugim državama (setimo se samo koliko je bilo različitih Jugoslavija i Srbija, šta su sve one vremenom obuhvatale, odnosno to nisu, od početka svog vremena)? Koji je to zapravo “srpski jezik” koji danas upotrebljavamo i kako ga definisati?

Nove reči se u jednom jeziku, pa tako i srpske reči u današnjem književnom srpskom jeziku, stalno pojavljuju kao posledica nastanka odnosno evolucije iz već postojećih reči i izraza, usvajanjem iz drugih jezika i kultura, prihvatanjem izraza i značenja brojnih podkultura, novih reči “sa ulice”, iz rečnika mladih, internetskih skraćenica i popularnih “mimova” itd. I kao da to već samo po sebi nije dovoljno, već postojeće reči, one za koje po nekom nesvesnom ali vrlo pogrešnom automatizmu smatramo da stoje kao granitni neizmenjeni spomenici određenog značenja i smisla, vremenom poprimaju nova značenja, gde je ta promena ponekad dramatična i značajna.

Zamslite onda samo u kojem je haosu i neredu bio jezik srpski, serbski, jezik Soraba, to govorno i pisano pomagalo i narodno vlasništvo Srbalja koje se kao živo testo razvlačilo od usta do usta ljudi serbskih i vlaških sve od Triglava do Vidina, i od Budima do Soluna, od vremena doseljavanja Južnih Slovena na Balkan pa sve do 18. veka, slobodarski ali i većim delom ovog trajanja pod vlašću Turaka i Austrougara!

Objasnimo onda u kojem se to stanju nalazio jezik srpski s početka 19. veka, ko su bili i kakve su napore ulagali oni samosvesni stvaraoci i reformatori kojima danas dugujemo konstrukciju jezika maternjeg kakav on jeste sada (sa svim svojim lošim i dobrim osobinama i aspektima).

Kao prvo moramo shvatiti da je od najranije istorije srpskog jezika (paralelno sa razvojem srpskog naroda i države) postojao dualitet između nemetnutog pisanog književnog i slobodnog govorućeg narodnog jezika a da je borba između ova dva jezika, u nekim pogledima i znatno različitih i dalekih jezičkih konstrukcija, istorijski zavisio od, ali i uticao na, politiku između naroda srbskog i njegovih suseda, kao i na geopolitički položaj koji je narod naš vremenom zauzimao, gubio i ponovo naseljavao na Balkanu.

Još u 12. veku došlo je do razvoja srpskog jezika koji je postepeno i uz mnogo lokalnih varijacija u brzini i stepenu promena, istiskivao iz upotrebe stariji staroslovenski jezik od kojeg je poticao. Te promene su se najbolje očitavale u delima svetovnog karaktera (dakle tamo gde se crkva što manje mešala), kao što su bila lična ali i službena vladarska pisma, povelje, gospodarski zakonici i drugi pravni, ekonomski i privredni akti. Takvim jednim novim srpskoslovenskim jezikom, drugačijim od staroslovenskog, napisano je i Miroslavljevo jevanđelje.

Kao prostor nastanka srpskoslovenskog jezika uzima se predeo oko današnje granice Srbije i Makedonije, najjužnije do Skoplja. On je imao tri istorijski zabeležena pravopisa, zetsko-humski, raški i resavski, ali je to i dalje bio književni jezik kojima je pisao tek ograničeni elitni broj pismenih ljudi (uglavnom po manastirima pravoslavnim), i on se i dalje u velikoj meri razlikovao od jezika govornog i narodnog, koji ćemo u ovo doba istorije zvati starosrpskim.

Dešavalo se međutim da se i tim jezikom narodnim (koji je, pogađate, od najvećeg interesovanja za nas, pisce i čitaoce koji žele da sebi dočaraju neko istorijski udaljeno srpsko mesto i priliku iz pravoga života) napiše delo koje će biti sačuvano od zaborava čak do našeg doba i time nam dati neprocenjiv uvid u reč i govor narodni iz istorije davnašnje. Upravo takvo jedno delo jeste povelja Kulina-bana iz 1189. godine upućeno Dubrovčanima.

Dajmo samo jedan kratak izvod iz ove povelje, prvo u izgovoru a zatim i u “prevodu” na savremeni srpski jezik kako bismo videli zapravo u kojoj su i kolikoj oni korelaciji:
Izgovor:
U ime Oca i Sina i Svetoga duha, ja ban bosanski Kulin prisezaju tebje kneže Krvašu; i vsjem građam dubrovčam pravi prijatelj biti vama od selje i dovjeka i prav goi držati s vami; i pravu vjeru dokole sam živ; vsi dubrovčane kire hode po mojemu vladaniju trgujuće godje si kto hoke…
“Prevod”:
U ime Oca i Sina i Svetoga duha, ja bosanski ban Kulin, obećavam tebi kneže Krvoše i svim građanima Dubrovčanima da ću vam biti pravi prijatelj od sada pa do veka. Držaću sa vama pravdu i pravo poverenje dokle god budem živ. Svi Dubrovčani koji prolaze kroz zemlje kojima ja vladam mogu trgovati gde god hoće…

Samo iz ovog malog broja reči vidimo da se jezik serbski iz 12. veka naše istorije umnogome razlikuje od jezika današnjeg, u toj meri praktično da je gotovo nerazumljiv ili razumljiv tek delimično, a nikako u punom smislu i značenju. Da li bi ovo trebalo biti iznenađenje? Naravno da ne. Uostalom, to su bili ljudi i to beše jezik njihov pre 800, 900 godina! Pa šta drugo i da očekujemo? Neće li valjda oni koristiti reči kao što su sladoled, žurka ili smaranje? O kojim će temama i pojmovima, dešavanjima i pojavama govoriti i razmišljati ako ne o onima koje su bile njima bitne i svakodnevne? A sve te pojave i dešavanja vremenom izgubiše svoj značaj i mesto u svetu, pa mnogi od njih više i ne postoje, a ako i postoje koliko li su samo drugačije, zamislite! I kako onda jedan jezik mora drugačiji postati?!

A ako baš moramo dati i naš sud oko toga kojim bi se jezikom govorilo, i kakvim bi se rečima takav jezik izražavao u vremenu kada su Nemanjići vladali, onda bi to upravo bio jezik starosrpski izražen u povelji Kulina-bana i još ponekim šturim dokumentima. Nikako jezikom savremenim kako nas to na televiziji ubeđuju i varaju. A ako pomislimo da je takvo nešto i namerno rađeno jer bi jezik starosrpski nerazumljiv bio gledaocima današnjice, setimo se proste činjenice da se jezik ne može i ne sme odvojiti od svoje suštine odnosno od onoga o čemu pripoveda i zbori, pa bi barem reči i i izrazi morali ostati autentični i stari, a ne novoskovani i novokomponovani, kakve nam u ovoj nesrećnoj seriji prikazivaše.

Međutim, i dalje smo daleko od 18. veka koji je naš najpreči interes ovde, pa da vidimo kako se jezik srpski dalje razvijao. U 14. veku napisan je monumentalni pravni dokument srpske istorije – Zakonik cara Dušana, koji je zapravo napisan srpskoslovenskim jezikom ali uz veliki udeo i brojne elemente srpskog narodnog jezika. Dajemo kratak izvod iz ovog pisanog dela kako bismo konkretnije uvideli kako se srpski jezik razvijao.

Izvod iz Dušanovog zakonika:
“Meropsima u zemlji carstva mi, da nije vlastan nijedan gospodar išta protiv zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Akoli mu učini što nezakonito, zapoveda carstvo mi, da je vlastan svaki meropah parničiti se sa svojim gospodarem, ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi, ili s kim bilo, da ga nije vlastan ko zadržati od suda carstva mi, osim da mu sudije sude po pravdi, i ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, da mu zajemči rok, i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu.”

Vidimo da je jezik i stil izražavanja već sasvim čitljiv i razumljiv, možda ne stoprocentno ali sasvim dovoljno da se shvati osnovni smisao napisanog.
Car Stefan Dušan, ne bez razloga nazvan Silni, bio je nažalost jedan od poslednjih jakih vladara u srpskoj srednjevekovnoj istoriji koji je tradiciju i jezik srpstva širio i razvijao, paralelno šireći teritorije, uticaj i blagostanje Srba i susednih naroda. Nakon njegove smrti dolazi do rapidne dezintegracije Srpske države i naroda, a nad Balkanom se nadvijaju crne senke velikih evropskih sila koje će se za bogatstvo naše zemlje i naroda otimati nekoliko narednih vekova. Period od 16. Do 18. veka upisan je crnim slovima u istoriju Srbalja, i on je ostavio gadan i neprijatan ožiljak na tkivu našeg serbskog bića, pa tako i naše tradicije a zajedno sa njom i na osetljivom tkivu jezika.

Nakon pada Srbije u ropstvo pod Osmanlijskim carstvom 1690. godine, dešava se Velika seoba Srba u kojoj je jedan deo srpskog naroda i sveštenstva zbog ratovanja na strani Austrije, a protiv Osmanlija, izbegao na sever, preko Save i Dunava, u tadašnju Južnu Ugarsku, odnosno u veliku ravnicu, kako je nazivana Panonska nizija a koja je zapravo već vekovima bila većinski naseljena slovenskim (srpskim i drugim) stanovništvom. Ovo tumbanje stanovništva i masovne migracije naroda imalo je veliki uticaj na jezik jer je jezički izraz, kao što smo već rekli, proizvod ljudi određenog prostora i kulture. Ovo dodatno dobija na težini u slučaju seobe Srba jer su upravo pravoslavni sveštenici bili onaj pismen i jeziki osvešćen elitni sloj naroda koji je imao uticaja na njegovu evoluciju.

Šta se međutim dešava sa narodom i jezikom njegovim u podjarmljenim turskim krajevima? On se zatvara u sebe, konzervira i degradira, trudeći se da zadrži svoje, ali neminovno primajući strane uticaje. Koliko god da je srblje gajilo prezir, mržnju i otpor prema turskoj vlasti, njegovim predstavnicima i širim slojevima muslimanskog sveta koji se naseljavao među Srbima, više u gradovima a manje u selima (to uglavnom behu turski, arapski i jermenski trgovci i zanatlije), turski jezik, sa veoma značajnom arapskom literarnom podlogom, brzo je i lako prodro u jezik naroda serbskog, gotovo kao zarđalo šilo u trulo meso.

Procena je da danas postoji silesija turcizama u srpskom rečniku od gotovo 8.000 pozajmljenica turskih (i arapskih) reči! Upravo u ovom periodu u srpski jezik ulaze reči kao što su dućan, hajduk, kesa, džep, šećer, duvan, boja, bubreg, limun, badem, majmun, šal, pamuk, sapun, itd itd, koje danas praktično nemaju zamenu a k0je intuituvno (a sasvim pogrešno) smatramo autentično srpskim.

Srbi pak, želeći da se zaštite od uticaja islama i tuđe tradicije, otvaraju se tada na drugu stranu, uticaju Rusije i jezika ruskog, koji je već u to vreme bio korenito drugačiji od neke umišljenje staroslovenske zajedničke matrice kojoj su se tadašnji Srbi nadali. Srpsko sveštenstvo, preostala vlastela i svi školovani učenjaci okreću se savladavanju ruskog jezika i njegovom unošenju u udžbenike i knjige za srpske đake.

Zastanimo ovde za trenutak i rezimirajmo dakle u kakvom je stanju srpski jezik 16. do 18. veka. Pored neizbežnog mešanja i dvosmernog preplitanja sa kulturom i jezicima susednih naroda, Vlaha, Bugara, Arbanasa, jezik Srba prima odlučujući i presudan uticaj jezika turskog. Ponovo spominjemo da je tom prilikom preko turskog u srpski govorni jezik ušla i dobra doza arapskih reči kao i ideje i misli arapskog i iranskog porekla. Na sve to se sasvim veštački, a iz današnje perspektive i sasvim nepotrebno pa čak i štetno, kalemi nesrodna mladica ruskog jezika čija je jedina sudbina bila da vremenom uvene i umre, noseći sa sobom i jedan mali ali značajan hranljivi i kreativni deo književnosti i literacije srpske sa sobom u propadanje.

Dakle, pokušaj da se srpski jezik sačuva od orijentalnih uticaja hibridizacijom sa ruskim jezikom vremenom je propao. Rusija i narod ruski uvek su bili i ostali dovoljno daleko kako geografski tako i kulturno, da zanavek ostanu Srbima strani i nerazumljivi, kao daleki rođak sa majčine strane koji se još u mladosti odselio iz domovine i sad je, gle čuda, maternji jezik zaboravio i više ga ne ume sricati. (Samo što je u slučaju Slovena, upravo južna grana tog naroda, sa glavnim predstavnicima Srbima bio taj “rođak” koji se odselio iz pradomovine).

Zato i ne čudi što je, ostavljen na milost i nemilost kulturi kaurinskoj, jezik serbski postao neobična i egzotična mešavina autentičnih slovenskih i pripojenih turskih reči i izraza. Jorgan, kafa, kafana, kašika, rakija, čarapa, para, pekmez, kajmak, sarma, čardak, kapija, baksuz, komšija, reči su za koje u srpskom nema ekvivalenta – osećamo ih i kao svoje. Ali mnoge reči pored toga poprimile su vremenom drugačija značenja od izvornog, pa „sijaset“, koji izvorno znači „politika“, u srpskom jeziku označava „mnogo“, „veliki broj“. Malo nas zna da jatak (onaj koji skriva hajduke) u izvornom značenju zapravo je „krevet“, „postelja“.

Sve ovo u najvećoj mogućoj meri važi za zemlje srpske južno od Save i Dunava. U Bosni i županijama hrvatskim srpski jezik pored turskog trpi uticaje talijanskog ili mletačkog kako su ga poznavali Srbi 18. veka, a što se tiče velike ravnice Panonske situacija u jeziku i narodu srpskom je još složenija jer se jezik narodni, već dovoljno uprljan ili obogaćen turskim, meša i prepliće sa mađarskim i nemeckim,a sve preko agresivne ugarske vlasti! A sve to u uslovima kada ne postoji jedna jedinstvena i snažna srpska država koja bi jezik narodni (kao ni sam narod, jelte) zaštitla i očuvala i koja bi se sistematski i organizovano pozabavila njegovim ozdravljenjem i reformacijom!