Ovu knjigu sam još od prvih stranica doživeo kao siromašnu kopiju Igre prestola, i to ne samo siromašniju sadržajem već i namenjenu za one siromašnije strpljenjem i voljom da urone u predetaljan Martinov svet, pa onda traže lakše i prjemčivije alternative. Ovaj utisak o imitaciji već popularnih i poznatih dela epske fantastike nije me popuštao sve do samog kraja a u pojedinim trenucima sam bio gotovo zabezeknut bezočnošću autora i pukom količinom “sličnosti”.
Sve te pojedine ideje ili lajt motivi koje smo negde već videli… mrtvi kralj sa severa i njegova vojska nemrtvih… mislim, ako ovo nije krađa onda ne znam šta je. Zatim dete koje se pretvara u nemrtvog, pardon nerođenog, kako ga Mark Lorens naziva.
Jedna od retkih originalnih stvari je lik tzv. Mučaljive starice… barem mi je tako delovalo na početku. A onda sam shvatio da me ona neodoljivo podseća na lik veštičje prikaze iz romana Heks od Tomasa Olde Hevelta, tako da i ova pohvala otpada. Ono što je ostalo je jedan intrigantni naziv – “mučaljiva”… Baš me interesuje kakav je originalni naziv na engleskom ali ovaj i ovakav prevod je sasvim maštovit. Tako da, ajde neka bude, jedna skromna pohvala za prevodioca.
Što se radnje tiče roman počinje relativno zanimljivo a onda kvalitet narativa i ideja gradijalno opada. Glavni lik je u pojedinim momentima zanimljiv ali češće dosada i naporan. Autor je želeo da ga predstavi kao kralja ironije, sarkazma i sebičluka, sa snažnom dozom komičnosti ali to uglavnom ne uspeva. Ono što ostaje jeste neki nedefinisani utisak o kombinaciji karaktera dva brata Lanistera, Tiriona i Džejmija, sa daškom smaračkog barda iz Vešca, i ovo ne daje sjajan rezultat.
Najbolji deo romana je nejgov početak i opis borbe severnjaka u borilačkoj areni. Trebalo je mnogo više ovakvih lepo dočaranih akcionih momenata da bi se roman izvukao iz gliba subproseka, ali tako je kako je.
Što se sveta u kojem se radnja dešava, možda je autor mislio da je kombinacija stvarnih i izmišljenih zemalja, Skandinacije, Britanskih ostrva i kopnenog dela zapadne Evrope sa jedne i neke polualternativne čarobne zemlje sa druge strane, kul ideja ali meni je tako nešto smetalo. Bolje bi bilo da je bio u potpunosti izmišljen svet. Ovako je sve ostalo nekako polovično, nedorečeno.
I najveća mana za kraj… negde na polovini romana iznebuha shvatamo, iz nekih tobože uzgred ubačenih detalja, da se radi o svetu budućnosti nastalom na ruševinama naše civilizacije. Detalja poput plastike, betonskih tunela, ostataka vozova… Ovo je sasvim jasno, da ne bude zabune, ideja preuzeta od Hronika Šanare i pisca Terija Bruksa, dakle još jedan strašni plagijat ideje koji, što je najgore, nije ni bio suštinski neophodan za samu radnju Princa Lakrdijaša.
Ovo u globalu daje jednu zbirnu ocenu u vidu mršave šestice, a sam roman me nije naterao ni da napišem nešto ozbiljniju i zanimljiviju recenziju, već tek ovako nabacan redosled rečenica, na čemu se izvinjavam. Osrednji (da ne kažem loši) romani ponekad zaslužuju i loše recenzije.