Zahvaljujući Filipu Rogoviću, neumornom istraživaču i beležniku aktuelne domaće fantastike koji se i sam profiliše kao aktivni pisac, dobili smo priliku da pročitamo jednu veoma promišljenu i studioznu recenziju zbirke „Nešto loše u nama“. Filip Rogović prodire do opštih mesta s uživanjem secirajući pojedinačne priče, i iz njih izvlači sijaset značenja koja bi neiskusnijem čitaocu mogla promaći.
Izvrstan primer (nove domaće horor proze) je i najnovija knjiga pisca iz Bora, Nenada Mitrovića, Nešto loše u nama, koju je prošle godine objavio Autostoperski vodič kroz fantastiku (AVKF) u saradnji sa borskim Grafomedom. Posredi je, većim delom, svojevrsna košmarna razglednica iz istočne Srbije – a čak i kada svoje fabule nije smeštao u zavičaj, već drugde (Hercegovina, Kosovo, Beograd), pisac je takođe posvetio veliku pažnju slikanju lokaliteta, koji nisu tek ovlaš opisane kulise, već postaju organski, neodvojivi deo prozne čarolije.
“ Priča „Bakarni čovek“ donosi sumorni opis života radnika zaposlenih u nekadašnjem RTB-u Bor, sada u vlasništvu kineskog investitora, iz perspektive nihilistički nastrojenog pripovedača. „Firma u kojoj radim, i grad u kojem živim opstaju na aktivnom gušenju zdravog razuma“, veli on razmišljajući o ljudima sa kojima zarađuje za koricu hleba, a koje posmatra na godišnjoj proslavi „Dana rudara“. Slikana rečima ogorčenog anti-junaka, manifestacija poprima obrise odbojne kapitalističke ceremonije, rituala koji nadgledaju „korporativni sveštenici“ iz Kine, sa vrhuncem u halapljivom komadanju pečenog vola. Rudnik koji gradu daje život, istovremeno drži njegove žitelje kao taoce: u isti mah i hrani i uništava čitave generacije. U turobno obojen ambijent suptilno se upliće i (natprirodna?) strava, ovoga puta oličena u motivu tajnovite figure bakarnog čoveka. Mitrović i ovde pokazuje izuzetno majstorstvo u doziranju informacija – sve vreme slutimo da prošlost junaka krije mračne tajne – ali užas kulminira u šokantnoj završnici, kakvoj se nismo nadali.“
„Ljubiteljima filmova kao što su Teksaški masakr motornom testerom, Brda imaju oči, Pogrešno skretanje, i sličnih, brk će se nesumnjivo smešiti tokom čitanja „Posebnog mesta“. Ideja o zajednici koja je zaostala u evolutivnom razvoju (ili deevoluirala), te obitava skrivena u ruralnim zabitima, krijući mračne tajne i sprovodeći krvave prakse od kojih bi civilizovani ljudi smesta izgubili razum, dobila je, u ovoj priči, svoju dostojnu srpsku verziju. Zahvaljujući izboru ličnosti koje nose zaplet, „Posebno mesto“ ne svodi se na uzbudljivi slešer, već postavlja ozbiljna pitanja vezana za civilizaciju kojoj pripadamo. Ovo nije samo uzbudljiva priča o poteri po prašnjavim putevima i šumama istočne Srbije, već i svojevrsna antropološka studija, puna subverzivnog podsmeha spram arogancije jedne (samo)pripitomljene vrste. Civilizacijske tekovine homo sapijensa, koje u korenu nose Hristovo učenje, sugeriše se u narativu, suočene sa zakonima okrutne prirode, mogu se posmatrati isključivo kao slabost, a najprefinjeniji pripadnici vrste kao „nesposobni idioti i lakoverne ovčice“. Promišljanja glavnog lika provokativna su od početka, ali kako se priča bliži kraju dobijaju sve ličniju i zlokobniju konotaciju – a puni zamah u stravičnom krešendu završnice.“