RECENZIJE

SLABOST VIKTORIJE BERGMAN – ERIK AKSL SUND


Autorsko ime Erik Aksl Sund je zapravo pseudonim za zajednički rad dvojice ludo kreativnih Šveđana. U njihovoj biografiji piše kako uživaju da eksperimentišu sa muzikom, filmom i pisanjem a ja bih nakon čitanja ove trilogije mogao da dodam kako definitivno vole da eksperimentišu i sa drogama. Kako drugačije objasniti stepen ludila koji je detaljno opisan u knjigama čije korice nose njihovo ime?
Vrana je njihov roman prvenac. Kako se on može opisati i u koji žanr svrstati? To je mračan psihološki triler i zapravo predstavlja uvod u jednu širu priču odnosno trilogiju koja će zadobiti naziv „Slabost Viktorije Bergman“. Roman je od samog starta opčinio veliki broj čitalaca i postigao veliki uspeh kako u Švedskoj, tako i u ostatku sveta, dok ga kritičari opisuju kao „hipnotički zanosnu krimi psihoanalizu“. Zaista, roman ne obiluje toliko uzbudljivim događajima (mada i njih ne manjka) koliko unutrašnjim doživljajima likova, koji usled njihove mračne prošlosti zadobijaju veoma traumatične ekstrapolacije u stvarni svet. Odmah da razjasnimo, pisanje nije ni malo lagano, trivijalno, a odabrane teme su mučne i bolne za razumevanje.
O čemu se radi u prvom delu trilogije? Psihoterapeutkinja Sofija Seterlund istražuje dva klijenta: Semjuela Baija, dečaka-vojnika iz Sijera Leonea, i Viktoriju Bergman, ženu sa nezalečenim ranama iz detinjstva. Psihoanaliza i traume iz detinjstva usporavaju radnju ali daju preko potrebno dubinu. U međuvremenu, u grmlju pored stanice metroa u centru Stokholma pronađen je mrtav dečak u mumificiranom stanju. Istragu ubistva vodi detektivka Žanet Kilberg. Policija tapka u mraku i ne nailazi na prave tragove, a po gradu se jedno za drugim pojavljuju tela ubijenih dečaka. U policijskim akcijama razotkriva se mreža pedofila i trgovaca decom kao seksualnim robljem, ali ubica im stalno izmiče iz ruku. Detektivka Žanet i terapeutkinja Sofija suočavaju se, svaka na svoj način, sa istim pitanjem: koliko patnje čovek može učiniti drugima pre nego što prestane da bude čovek i postane čudovište? Da li čovek sam može primetiti tu promenu, taj prelaz i da li se može vratiti na stranu svetla, stranu dobrote i ljudskosti?

Drugi roman po redu zove se Plamen gladi. Ono što je zanimljivo kod ove trilogije je što se radnja zapravo NE NASTAVLJA, već se u narednim romanima opisuju isti događaji samo iz drugih uglova, iz drugih psiholoških vizura likova koje smo već upoznali ali i nekih novih (postojećih samo u uobrazilji?). Rad inspektorke Žanet na slučaju ubijenih imigrantskih dečaka prekinut je jezivim ubistvom uspešnog poslovnog čoveka u Stokholmu. Sve ukazuje na to da je ubistvo bilo ritualno, ali nekoliko bizarnih detalja upućuje na osvetu. Psihoterapeutkinja Sofija Seterlund pomaže da Žanet izgradi psihološki profil ubice, a njihov blizak odnos dodatno komplikuje stvari. Žanet ulazi u trag tajanstvenoj Viktoriji Bergman za koju oseća da je ključ rešenja u zamršenom lavirintu zločina.
Pitijina uputstva, završni deo trilogije donosi psihološki veomauzbudljivu završnicu ovog napetog serijala. Istraga brutalnih ubistava dečaka migranata i dalje tapka u mraku. U međuvremenu se pojavljuje još jedan ubica i kriminalistička inspektorka Žanet hvata da postoji neka tajanstvena veza između ubistava koje istražuje, kao i povezanost sa misterioznom Viktorijom. Razgovor s ostarelom psihoterapeutkinjom koja svoje poslednje dane provodi u staračkom domu, boreći se s bolešću ali i s naletima demencije, zapravo je pravi trag koji čitaoca vodi prema mogućem rešenju zagonetke. Hoće li Viktorija pronaći sebe i opet postati jedinstveno biće, ostaje ono pitanje koje čitaoci moraju sami da otkriju.


ZAKLJUČAK I PRIMEDBE: Pored fenomenalno i minuciozno razrađenih likova i dubine psihičke (samo)analize čijim nas stazama ova trilogija vodi postojali su neki momenti koji su me strašno živcirali. Prva od njih je veoma neprijatna ideja izdavača da se nazivi likovi pišu i izgovaraju drugačije u svakoj od knjiga. O čemu se zapravo radi? Švedski je veoma specifičan jezik, i baš kao kod većine drugih savremenih skandinavskih jezika, reči se izgovaraju znatno drugačije od onog kako se pišu. Počećemo od Žanet Kilberg. Žanet Ćilberg. Šanet Ćilberg. Šanet Ćilberj. Početni član ovog niza je nešto najrpbližnije srpskom kako se ime zapravo piše a poslednji najbliži onom kako se izgovara. Sa tom nedoumicom i mozgolovkom izdavači trilogije jednostavno nisu imeli da se izbore. Slična je stvar i sa Viktorijom Bergman. U poslednja dva dela njeno ime je transkribovano u Berjman, što zaista stvara nelagodu jer su Srbi već puno decenija unazad upoznati sa prezimenom Bergman i upravo ga tako izgovaraju glumica zanosne lepote Ingrid Bergman i čuveni režiser Ingmar Bergman). Ako bi stoga već morali da se odlučimo za jednu varijantu onda bi to u ovom slučaju mnogo logičnije bilo da prihvatimo ono kako se Švedska imena pišu a ne kako se izgovaraju jer pisani oblik ukazuje na njihov koren i vezu sa drugim jezicima i našem poimanju je intuitivno prihvatljiviji.
Druga zamerka je znatno ozbiljnija i ovog puta je upućena samim autorima a ne izdavačima. Na šta se ona odnosi? Na još jedno ime (ovog puta nažalost sasvim precizno transkribovano=. Pazite sad ovo – glavni patolog u švedskoj kriminalističkoj policiji zove se nikako drugačije do – IVO ANDRIĆ?! Mislim, braćo Šveđani, Eriče Aksle i Sunde, svi zajedno, čemu to? Čemu takva stupidarija? Okej, razumem da ste hteli da naglasite bosansko poreklo tog lika u svom romanu, ali zašto baš ime srpskog nobelovca i jednog od najpoznatijeg čoveka sa ovih prostora? Zar nije to moglo malo suptilinije? Svaki put kada bih pročitao Ivo Andrić zgrčio bi mi se želudac jer bih istog trena, nesvesno naravno, zamislio našeg nobelovca kako čeprka po leševima… uh…
Osim ovih mana od kojih je jedna objektivna a druga subjektivna, romani koji čine trilogiju „Slabost Viktorije Bergman“ veoma su vešto i znalački napisani, stilski prilagođeni brojnim likovima koje obrađuju kao i „promenama“ ličnosti koje čine zapravo suštinski deo teme i ideje (namerno neću ovde ulaziti u detalje da vam ne bih previše otkrio i pokvario uživanje u čitanju). Teme koje romani obrađuju su zaista teške, na momente mučne i gorke, te ovu trilogiju nikako ne bih preporučio mlađim čitaocima kao ni onima koji traže lakše štivo za razbibrigu.
Ono što sam primetio je da se ovi romani često porede sa drugim švedskim krimi-triler remek delom, trilogijom Milenijum od Stiga Lašona. Moja ocena bi bila da je Milenijum ipak umetnički kvalitetnije delo a da je Slabost V. Bergman znatno modernije napisan krimi-triler koji imaginaciju i živce čitaoca vode do novog nivoa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *